Ličnost - metodi i modeli, treće dopunjeno i izmenjeno izdanje

Psihologija ličnosti smatra se jednom od najmlađih psiholoških disciplina. Uprkos tome, u okviru ove oblasti može se uočiti možda najveći broj teorijskih pristupa, koji svedoče o ogromnom interesovanju za njen osnovni predmet proučavanja. Razlozi za takav ubrzan razvoj nisu samo teorijske prirode. Naime, pored orijentacije ka teorijskim i empirijskim temama, psihologija ličnosti ima značajnu ulogu u rešavanju praktičnih društvenih problema. Nagli napredak istraživanja ličnosti delimično se i vezuje za oslanjanje psihologa ove orijentacije na institucije koje imaju veliku moć u društvu, kao što su vojska ili socijalna zaštita. Dakle, može se reći da psihologija ličnosti ima tri važne uloge koje su međusobno isprepletane: teorijsku, empirijsku i institucionalnu.

Teorijski zadatak psihologije ličnosti ogleda se u otkrivanju karakterističnih obrazaca misli, emocija i ponašanja individue, zajedno sa psihološkim mehanizmima — skrivenim ili ne — koji leže u osnovi tih obrazaca (Funder, 2001). Empirijski zadatak, u službi teorijskog cilja, ogleda se u prikupljanju i analizi podataka koji se odnose na to kako su osobe, situacije i ponašanja međusobno povezani, kao i na razvoj psihometrijskog oruđa za pojašnjenje prirode tih veza. Institucionalni zadatak odnosi se na omogućavanje integrativne moći saznanja i dostignuća u oblasti primenjenih naučnih disciplina. Poslednjih godina u psihologiji ličnosti mogu se uočiti sve češći zahtevi za multidisciplinarnim pristupom, koji se ogleda u integraciji doprinosa iz oblasti razvojne, socijalne, kognitivne i biološke psihologije, u cilju razumevanja ličnosti i dimenzija individualnih razlika. Trenutno se u području psihologije ličnosti može uočiti izuzetno velika aktivnost, možda najizraženija od njenih početaka. Jedan od mogućih razloga za to je što klasične paradigme u psihologiji ličnosti još uvek imaju angažovane pristalice, a zastupnici novih paradigmi aktivno razvijaju brojne modele.

***

REČ AUTORA PRED TREĆE DOPUNJENO IZMENJENO IZDANJE
Ubrzani razvoj psihologije ličnosti poslednjih decenija uticao je na veliki broj
istraživanja u ovoj naučnoj discplini. Pretraživanjem WoS-a (Web of Science) javlja se ukupno 117 586 odrednica koje sadrže reč ličnost, od kojih je 92 957 naučnih članaka.
Međutim, od 2006. godine, kada je publikovano prvo izdanje knjige „Ličnost metodi i modeli”, u WoS-u se javlja 86 625 odrednica koje sadrže reč ličnost, a od toga su 68 184 naučni članci. Dakle, poslednjih 12 godina publikovano je 73% od ukupnog broja članaka koji sadrže reč ličnost. U Scopus bazi identifikovano je 245 315 dokumenata koji sadrže reč ličnost, od kojih se samo 105 048 odnose na oblast psihologije, dok se 138 598 javlja u oblasti medicine, 26 115 u oblasti umetnosti i humanističkih disciplina, a 21 197 u oblasti neuronauka. Drugim rečima, termin ličnost postaje relevantan ne samo za oblast psihologije, nego i za sve granične discipline u kojima proučavanje ovog fenomena ima važnu ulogu. U Kobson-u je registrovano 19 časopisa koji u naslovu imaju reč ličnost, iako postoje brojni časopisi koji se odnose na ovu oblast bez naslova s tom rečju, poput Jonmal of Individttal Differences. Svi ovi podaci ilustruju važnost proučavanja ličnosti u savremenoj nauci i mogu dovesti do možda ishitrenog zaključka da u psihologiji ličnosti postoji dominantna paradigma koja provocira veliki broj istraživanja. Međutim, ako je i postojala ideja da će neki od modela ličnosti zauzeti poziciju koja pruža osnov za razvijanje dominantne paradigme, broj i sadržaj istraživanja tokom poslednje decenije je to opovrgao.
U okviru psiholeksičkih istraživanja postoji sve veći broj rezultata koji ukazuju na to da pet bazičnih dimenzija nije dovoljno da na deskriptivnom planu obuhvati varijabilitet osobina koje se mogu ekstrahovati na osnovu opisa iz rečnika.
Veliki broj istraživanja u ovoj oblasti pokazuje da su šestofaktorska i sedmofaktorska rešenja prikladnija, i da dimenzije poput Poštenja, Negativne valence, Pozitivne valence ili Atraktivnosti zauzimaju legitimno mesto u modelima proizašlim iz leksičkih istraživanja. Stoga je u odeljku posvećenom ovoj oblasti napravljen detaljniji prikaz strategija i taktika u psiholeksičkim istraživanjima, uz opis šestofaktorskog modela HEXACO Eštona i Lija, kao i rezultata istraživanja Džerarda Sosira koji ukazuju na sedmofaktorska rešenja. Takođe, detaljno su prikazane psiholeksičke studije u srpskom jeziku.
U okviru psihobiološkog pristupa veliki broj istraživanja u svetu i kod nas usmeren je na adekvatnu operacionalizaciju Reformulisane teorije osetljivosti na potkrepljenje Džefrija Greja. Detaljno su prikazani razlozi za reformulaciju modela,
karakteristike sistema u reformulisanom modelu i upitmčke operacionalizacije
konstrukata. Alternativni petofaktorski model je takođe revidiran, uvođenjem novih
skala u upitnik ZKPQ, koji sada nosi naziv ZKA PQ i opisan je u ovom izdanju
knjige. Bihevioralno-genetičke studije imaju važnu ulogu u savremenim istraživanjima ličnosti, te je odeljak knjige koji se odnosi na genetiku ponašanja proširen i dopunjen novijim saznanjima u ovoj oblasti, kao i opisom prve blizanačke studije u Srbiji.
Pored prikaza novijih rezultata istraživanja u oblasti psihologije ličnosti, u ovom izdanju je ukazano poštovanje nekim autorima i modelima koji su prethodno
bili neopravdano zapostavljeni - Ego psihologija i Ruska refleksološka skola Ivana
Pavlova.
Ego psihologija je približila neke psihodinamske koncepte akademskoj psihologiji. Prikazano je shvatanje ega koje je razvio osnivač ovog pnstupa Hajnc Hartman, teorija ego-razvoja Džejn Levinger, kao i neki konstrukn, kao sto su ego-kontrola i ego-rezilijentnost, koji imaju svoje značajno mesto u savremenom
tipološkom proučavanju ličnosti.
Ruska refleksološka škola imala je veliki uticaj na razvoj psihološkog pastupa, i u ovom izdanju su prikazani doprinosi Pavlova, proučavanju karakteristika nervnog sistema i temperamcnta.
U psihologiji ličnosti se sve češće sreću istraživanja koja ukazuju na potrebu
za sagledavanjem ove oblasti na meta-nivou. Neki od problema kojl su aktuelni
odnose se na generalne probleme u savremenoj nauci, kao sto jc problcm
replikativnosti naučnih istraživanja, mali broj meta-analiza koje bi doprinele
sagledavanju konceptualnog statusa fenomena koji su predmet istraživanja, ali i
nedostatak dominantne paradigme, koja bi pružila jedinstvcn metodološki
konceptulani okvir za istraživanja. Stoga, s optimizmom očckujemo trcće izdanje
monografije „Ličnost - metodi i modeli” u kojem bi akcenat trebalo staviti na ovc
vazne teme u psihologiji ličnosti, nadajući se da će neka od važnih pitanja .


Psihologija ličnosti smatra se jednom od najmlađih psiholoških disciplina.
Uprkos tome, u okviru ove oblasti može se uočiti možda najveći broj teorijskih
pristupa, koji svedoče o ogromnom interesovanju za njen osnovni predmet
proučavanja. Razlozi za takav ubrzan razvoj nisu samo teorijske prirode. Naime,
pored orijentacije ka teorijskim i empirijskim temama, psihologija ličnosti ima
značajnu ulogu u rešavanju praktičnih društvenih problema. Nagli napredak
istraživanja ličnosti delimično se i vezuje za oslanjanje psihologa ove orijentacije na insdtucije koje imaju veliku moć u društvu, kao što su vojska ili socijalna zaštita.
Dakle, može se reći da psihologija ličnosti ima tri važne uloge koje su međusobno
isprepletane: teorijsku, empirijsku i institucionalnu. Teorijski zadatak psihologije ličnosti ogleda se u otkrivanju karakterističnih obrazaca misli, emocija i ponašanja individue, zajedno sa psihološkim mehanizmima - skrivenim ili ne - koji leže u osnovi tih obrazaca (Funder, 2001). Empirijski zadatak, u službi teorijskog cilja, ogleda se u prikupljanju i analizi podataka koji se odnose na to kako su osobe, situacije i ponašanja međusobno povezani, kao i na razvoj psihometrijskog oruđa za pojašnjenje prirode tih veza. Institucionalni zadatak odnosi se na omogućavanje integrativne moći saznanja i dostignuća u oblasti primenjenih naučnih disciplina. Poslednjih godina u psihologiji ličnosti mogu se uočiti sve češći zahtevi za multidisciplinarnim pristupom, koji se oglcda u integraciji doprinosa iz oblasti razvojne, socijalne, kognitivne i biološke psihologije, u cilju razumevanja ličnosti i dimenzija individualnih razlika. Trenutno se u području psihologije ličnosti može uočiti izuzetno velika aktivnost, možda najizraženija od njenih početaka. Jedan od mogućih razloga za to je što klasične paradigme u psihologiji ličnosti još uvek imaju angažovane pristalice, a zastupnici novih paradigmi aktivno razvijaju brojne modele.
Proučavanje ličnosti istorijski se odvijalo u okrilju nekoliko sveobuhvatnih
pristupa: psihoanalitičkog, humanističkog, teorije crta i biheviorizma. Ovi pravci nisu značajni samo za psihologiju ličnosti, nego i za psihologiju u celini. Jedine oblasti teorija i istraživanja koje su imale istorijsku ulogu u kreiranju koncepcija o ličnosti, ali koje aktuelno nisu u fokusu interesovanja psihološke javnosti, niti autora ove knjige.