Neregistrovani korisnik, 18.05.2023 05:22

Sve do XIX veka u teoriji i praksi, teritorija je označavala neku vrstu poseda ili svojine čiji su titulari bili različiti subjekti (od države do pojedinca i•crkve). U toj večnoj borbi oko prava vlasništva nad zemljom, različiti eksponenti su pokušavali da različitim filozofsko-ideološkim argumentima potkrepe svoj osnov teritorijalne vlasti. Tako od rimskog imperium populi romani, preko srednjovekovnog caput orbis terrarum pa do novovekovnog cujus regio ejus natione, različiti ideološki koncepti su uvek potvrđivali pravo onih koji su posedovali teritoriju. Gledajući strogo teoriju svojine, s aspekta države i njene organizacije, uviđamo da je ona bila istorijski uslovljena razvojem društva.
U različitim epohama bilo je nužno opravdati teritorijalno vlasništvo vladajućih slojeva društva, te nekako pomiriti kontrapunkt između više (državne) i niže (privatne) svojine. Patrimonijalističko shvatanje države kao objekta, bilo je polazište takvim teoretičarima kao što je bio Grocijus, Pufendorf, Wolf, da bi u kasnijim konceptima o državi kao pravnom subjektu, došlo do derivacija početne tvrdnje čime je nekadašnja čista teorija svojine dobila nove primese direktno prouzrokovane razvojem međunarodnog prava. Preko čitave plejade pravnika i filozofa (Laband, Gerber, Hall, Lawrence, Donati, Gemma, Le Fur, i dr.). ova koncepcija je sve više počela da dobija jednu međunarodnu dimenziju, u kojoj se države posmatraju kao subjekti sa određenim kvalitativnim svojstvima.
Politički odnosi inter se država, doveli su do prihvatanja jednog novog koncepta, koji je bio direktna posledica zahteva proizašlih iz ekonomske baze društva. Teritorija uzeta kao elemenat države i prostor državne vlasti, podrazumevao je neotuđivi deo državnog entiteta s jedne strane, dok je sa druge strane predstavljao zahtev za proširenjem (ekspanzijom) sopstvene teritorijalne vlasti na tuđim prostorima. Kao osnovica ovog ideološkog stava poslužila je geopolitika i geografski materijalizam, koji je uzimao državu za organsku celinu.
Sa novom konstelacijom međudržavnih odnosa, došlo je do prodiranja novih ideja. Težeći da izbegnu ideološku obojenost koja postoji u različitim društvima i državama, teoretičari (Radnitzky, Kelsen, Scell, i dr.) su početkom XX veka, pošli od ideje da je nadležnost svojstvo svih država i sistema, te prema tome i dovoljna baza za novu teoriju o teritoriji. Ova teorija se ubrzo pokazala kao prihvatljiv oslonac na kome će počivati moderni međunarodni odnosi, u kojima je zahtev za teritorijalnom nepovredivošću i zabrana prisvajanja tuđeg teritorijalnog suvereniteta, imperativno pravilo međunarodnog prava.
Utvrđivanje pravne prirode teritorije, i njeno istorijsko i evolucionističko obrazlaganje, bila su polazna baza za davanje jednog pojma teritorije, koji se nama činio najispravnijim, a koji je bio direktna posledica prihvatanja teorijskog koncepta nadležnosti. Takav logički sled stvari nam se učinio najispravnijim putem u daljem obrazlaganju teritorije.
Teritorija je međutim, i materijalni i pravni fakt, te je u takvom kontekstu dato objašnjenje i jednog i drugog njenog oblika, koji su u pravno-logičkom sklopu neodvojivo povezani, i neophodni za pravilno razumevanje njene prirode.
U fizičkom smislu teritorija je trodimenzionalni prostor, dok u pravnom smislu, to bi u skladu sa teorijom nadležnosti bila oblast državne nadležnosti. U oba vida, teritorija je objašnjena kao jedinstvo, i kao nejedinstvo, pri čemu se polazilo od fizičkog kriterija ili pravnog, radi lakšeg razlučivanja ove složene pojave.
Navodeći konretne primere „podeljene teritorije” (divided territory) u fizičkom i pravnom smislu (divisibility of territorial sovereignty), izneli smo neke aktuelne modele, ali i neke koji su istorijski prevaziđeni, što opet ne mora da znači da u budućnosti neće doći do pojave određenih slučaj eva koji će biti izvesna recepcija nakadašnjih. Naročito nam se činilo važnim insistiranje na divizibilitetu svojstva suverenosti, s obzirom. na teritoriju, te smo u tom pravcu ispitali divizibilitet i na unutrašnjem planu (federalne zajednice – federacija), i na spoljašnjem planu (condominium, zakup i zaloga, te neke slučaj eve koje smo svrstali u divizibilitet sui generis i divizibilitet koji je posledica internacionalizacije – mandati, nesamoupravne i starateljske teritorije).
Ako se pođe da je teritorija država jedan prostor državne nadležnosti, tj. prostor ili oblast njene suverenosti, onda je u tom pravcu po nama bilo neophodno ispitati i „domašaj” (domen) državne vlasti, te njene granice. Teritorija je se pokazala kao nešto što je van države, ali što je neophodno za njenu egzistenciju. S tog aspekta je utvrđeno da ubrzano međudejstvo država na svim poljima ljudske delatnosti, izaziva preplitanje državnih nadležnosti, čime nužna dolazi do nestajanja negativne sadržine državne suverenosti (nezavisnosti vis à vis prema drugim državama), i njegove pozitivne sadržine (isključive vlasti unutar određenog prostora). Ispitivanje različitih vidova državnog suvereniteta, odveo nas je u ispitivanje njegove sadržine, te u tom kontekstu bilo je po nama nužno ispitati i neke primere iz ustavne prakse, koji su samo odraz različitih koncepata koji daju prednost međunarodnom ili domaćem pravu, tj. stavlja ih u određene interaktivne odnose (koncepti monizma i dualizma u međunarodnom pravu).
Teritorijalna nadležnost država je shvaćena kao skup državnih funkcija, koje državi pripadaju na osnovu njene suverenosti, a obuhvata po nama državljane i strance, kao i imovinu podvrgnute jednom pravnom sistemu (Quidquid est in territorio, est etiam de territorio).
U izlaganju modela vršenja teritorijalne nadležnosti, kao vida prava suvereniteta, nismo zanemarili da je u međudržavnim odnosima došlo do modifikacija vršenja ove nadležnosti, što je opet posledica promena u samoj državi. Tako je na nov način objašnjeno i teritorijalno širenje državne vlasti, a s aspekta tzv. „funkcionalnog suvereniteta” koji polazi od kriterija ratione materie – efikasnosti državnih funkcija, koja je osnova shvatanja vanoblasnosti (eksteritorijaliteta).
U novim odnosima međuzavisnosti, bilo je po nama neophodno ispitati i teoriju servituta u međunarodnom pravu, koja je nekad bila direktna posledica svojinsko-teritorijalnih odnosa između država (a pre toga između pojedinaca). Nova shvatanja na ovom polju su direktan odraz stvarno-pravnog shvatanja, koji je zadugo bio osnovica teorijskog obrazlaganja servituta, s tim što je u međuvremenu (od kraja Drugog svetskog rata) došlo do prihvatanja i obligacionih elemenata unutar ove koncepcije, tako da je koncept služenja (une relation servile), izmenio svoj strogi stvarno-pravni sadržaj.
Neposredno zanimanje za domen državne teritorije (domašaj teritorijalne nadležnosti), bio je i uzrok daljeg ispitivanja razgraničenja državnih teritorija. U obrazlaganju međunarodnopravne prirode ove takođe složene pojave, bilo je neophodno objasniti pored pravne strane, i fizičku dimenziju ove pojave (granice uzete s aspekta tri dimenzije – dužine, širine i visine). Politički uticaj je u različitim istorijskim situacijama takođe obrazložen kroz pojmove prirodnih, nacionalnih i istorijskih granica (sensu politico).
U zaključku treba reći da je država u svom klasičnom obliku dosta izgubila na svojoj državnosti, ali da je zato više dobila na svojoj međunarodnoj ulozi, čime je njen kapacitet (capitis deminutio) više modifikovan i prožet međunarodnim obavezama.
Činjenica da se istorijski gledajući vlast u prostoru neprestano širi, i nailazi s druge strane na određena ograničenja, koja su u novije vreme, posledica međunarodnouspostavljenih režima.
Očit primer kompromisa, a na „štetu” državne vlasti imamo kod režima otvorenog mora, kosmosa, Antarktika. Kod ovog poslednjeg slučaja na pr. dug niz godina je vladalo mišljenje da države pukim izjavama mogu steći suverenost na određenim sektorima „ledenog kontinenta”. U sukobu zahteva za suverenošću (ili principa laissez faire), i principa uslovljenog društvenim progresom i međuzavisnošću – res communis humanitatis (zajedničke baštine čovečanstva), nađena je „zlatna sredina”, koja je Vašingtonskim ugovorom iz 1959. „zaledila” zahteve za suverenošću na šestom kontinentu. U novoj konstelaciji odnosa, u Madridu 22. aprila 1991. došlo je do dogovora oko daljeg sprečavanja bilo kakve eksploatacije rudnih bogatstava za narednih pedeset godina. Dakle na ovom primeru, kao i na ranije iznetim slučajevima, međunarodno pravo je direktno uslovljeno odnosima koje odredi život, kao „ona pokretna i nejasna sila koja nezasito traži samu sebe”, i koja juče, danas i sutra određuje granice svega postojećeg.

Prof. dr Stevan Đorđević, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu