Zli dusi

UMESTO UVODA NEKOLIKO POJEDINOSTI IZ ŽIVOTOPISA MNOGOPOŠTOVANOG STEPANA TROFIMOVIČA VERHOVENSKOG

Pre nego što počnem da opisujem skorašnje i vrlo neobične događaje odigrane u našem gradu, koji se dotle ničim nije od drugih razlikovao, moraću, kako sam nevešt, da počnem malo poizdalje, i to sa nekoliko biografskih pojedinosti o darovitome i mnogouvaženome Stepanu Trofimoviču Verhovenskom. Neka te pojedinosti posluže tek kao uvod u hroniku koju iznosim, a sam događaj koji sam nameran da opišem doći će docnije.

Reći ću odmah: Stepan Trofimovič stalno je među nama igrao neku naročitu, tako da kažem, građansku ulogu, koju je do strasnosti voleo, tako da, čini mi se, bez nje nije mogao ni da živi. Nije da ja njega sad upoređujem s glumcem iz pozorišta, bože sačuvaj, tim pre što ga i sam cenim. Sve je to moglo biti stvar navike ili, bolje reći, neprekidne i plemenite ljubavi i naklonosti od detinjstva za prijatno maštanje o lepom svom građanskom stavu. On je, na primer, neobično voleo svoj položaj čoveka „gonjena“ i, takoreći, „prognanika“. Obe ove rečce imaju klasični sjaj svoje vrste koji ga je zasenio jednom zasvagda i, docnije, uzdižući ga postupno u sopstvenim očima, najzad, u toku mnogo godina, doveo ga je do postolja veoma visokog i njegovom samoljublju veoma prijatnog. U jednom satiričnom engleskom romanu iz prošlog veka neki Guliver, vrativši se iz zemlje patuljaka, gde su ljudi bili rastom svega neka dva palca, toliko se navikao da gleda sebe kao velikana da je, na primer, idući londonskim ulicama, i nehotice vikao na prolaznike i kola da mu se sklanjaju s puta, da se čuvaju da ih ne pogazi. uobražavajućn još jednako da je on veliki, a oni mali. Ismevali su ga za to i grdili. a surovi kočijaši bi čak i ošinuli velikana bičem. A je li to bilo pravo? Šta sve navika ne može da učini? Navika je gotovo na nešto istovetno navsla i Stepana Trofimoviča; samo u nevinijem i bezazlenjem obliku, ako se tako može reći jer je on bio najbolji čovek.

Ja mislim da su ga naposletku svi i svuda zaboravili, ali se nikako ne bi moglo reći da ga ranije nisu znali. Neosporno je da je neko vre.me i on pripadao znamenitoj plejadi proslavljenih društvenih radnika našeg prošlog naraštaja; i. jedno vreme uostalom. svega za jedan jedini mali časak mnogi tadašnji prenagljeni ljudi izgovarali su njegovo ime gotovo uporedo sa imenom Čaadajeva. Belinskog. Granovskog i Hercena, koji je tek počeo da se javlja iz Evrope. Ali aktivnost Stepana Trofimoviča završila se gotovo odmah čim je započela pod „olujom" sticaja „okolnosti“. Kako to? Docnije se vidslo da nije nikako ni bilo ne samo „oluje“ nego čak ni „okolnosti“. bar ne u slučaju Stepana Trofimoviča. Ja sam tek ovih dana doznao i čudom se začudio, a bila je to sušta istina, da Stepan Trofimovič nije među nama, u našoj guberniji, živeo kao „izgnanik“, kako se to kod nas obično mislilo; i ne samo da nije bio „proterivan". već nikad nije bio ni pod policijskom prismotrom. Vidite li. dakle, silno njegovo uobraženje! On je celoga svog veka iskreno verovao da ga se u nekim krugovima stalno pribojavaju, da je svaki njegov korak poznat i zapisan, i da su sva tri naša gubernatora. u dosadašnjih dvadeset godina. polazeći u guberniju. dolazili s nekim već unapred o njemu stečenim uverenjem, koje im je zadavalo brige i koje im je ulivano „odozgo". i to „pre svih ostalih stvari“. A neka bi tada ko bio uzeo da neoborivim dokazima uverava vrlo uvaženog Stepana Trofimoviča kako on nema nikakvog razloga da preza njega bi to neminovno vrlo uvredilo. A inače je to bio čovek najpametniji i najdarovitiji. čovek, takoreći. čak i od nauke, mada u nauci... no. recimo. jednom reči, u nauci on nije uradio bogzna šta i, kako izgleda. baš i ništa. Ali, zaboga, kod nas u Rusiji se to dešava svima ljudima od nauke.
Vratio se Stepan Trofimovič iz Evrope već krajem četrdesetih godina i sinuo kao lektor na univerzitetskoj katedri. Uspeo je da održi svega nekoliko predavanja. čini mi se o Arabljanima; uspeo je takođe da odbrani sjajnu disertaciju o nekada, u XV stoleću začetom građanskom i hanzanskom značaju nemačkog gradića Hanau i. ujedno s tim, o onim posebnim i nešto nejasnim uzrocima zašto do toga značaja ipak nije došlo. Ova je diesrtacija fino i žestoko ubola tadašnje slovenofile i odjednom navukla autoru mnogobrojne i razjarene neprijatsll među njima. Docnije uostalom, po gubitku katedre uspeo je autor da štampa (može se reći radi osvete, i da bi videli koga su izgubili) u naprednom mesečnom časopisu, koji je prevodio Dikensa i objavljivao Žorž Sandovu početak jednog vrlo zrelog ispitivanja rekao bih: o uzrocima osobite moralne plemenitosti nekih viteza iz ne znam kojeg doba, ili tako nešto. Svakako je on tu sprovodio neku vrlo visoku i neobično plemenitu ideju. Pričalo se posle da je dalji nastavak tog istraživanja bio naglo zabranjen i da je čak i onaj napredni časopis postradao zbog štampanja prve polovine rada. Sasvim je mogućno da se tako što desi jer čega sve nije tada bilo! Ali u ovom slučaju više je verovatno da stvarno ničeg nije bilo, nego da je pisac bio polenj da dovrši što je započeo. A svoja predavanja o Arapima prekinuo je stoga što je neko i nekako (očevidno neko od njegovih nazadnjačkih neprijatelja) uhvatio bio neko autorovo pismo, nekome. u kome su izložene bile nekakve „okolnosti", zbog čega je, opet, neko tražio od autora „izjašnjenje". Ne znam je li istina, ali tvrdilo se i to da se, upravo u to vreme, u Petrogradu ušlo u trag nekom vrlo velikom protivprirodnom i protivdržavnom udruženju, od trinaestak članova, koje umalo što nije zgradu poljuljalo. Govorilo se kao da su se ti članovi spremali da prevedu baš samog Furjea1. U to isto vreme, kao da je navlaš sve tako udešeno. dočepali su se u Moskvi i jednoga speva Stepana Trofimoviča koji je on još ranije, pre šest godina, napisao u Berlinu, u svojoj prvoj mladosti, i koji je u prepisu išao od ruke do ruke između dvojice ljubitelja i jednog studenta. Taj spev imam ja danas na svom stolu; a dobio sam ga biće tako pre godinu dana u svojeručnom. sasvim svežem prepisu samog Stepana Trofimoviča, sa posvetom, i u divnom povezu od crvenog safijana. Uostalom. spev nije bez poezije, štaviše, ni bez nikog dara, i neobičan je. ali tada (tačnije rečeno tridesetih godina) često se tako pisalo. Teško bi mi bilo izložiti njegovu sadrižnu, jer. pravo da kažem, ništa nisam razumeo. Nekakva aleogrija, u lirsko-dramskom obliku, i podseća na drugi deo Fausta. Scena počinje ženskim horom, zatim dolazi muški hor, zatim hor nekakvih sila i, na kraju krajeva, hor duša još nerođenih.