Bedni ljudi; Večni muž

O, brate, i ti naši pripovedači! Neće da ti napiše nešto korisno, prijatno, pa da se čovek topi u slasti kad čita, nego zaintači pa ispod zemlje kopa onu naj-naj-manju sitnicu!... Ja bih njima prosto zabranio i da pišu! Jer ima l’ to nekog smisla: čitaš, čitaš, i nehotice se zamisliš, — pa ti svakojake gluposti u glavu pojure. Boga mi bih im ja zabranio da pišu: lepo bih potegao pa zabranio!
Knez V. Odojevski
8. aprila

Premila moja Varvara Aleksijevna!
Juče sam vam bio srećan, presrećan, — do nemogućnosti srećan! Jer vi me, makar i jedini put u životu poslušaste, jogunice nijedna! S večera, tako oko osam časova, probudim se (vi znate, mila moja, da ja volim da odspavam sat, dva posle kancelarije), uzmem sveću, spremim hartije, zarežem pero, pa tek najednom... bacim pogled, — verujte, srce mi poče jako udarati! Vi dakle ipak razumedoste, šta sam ja hteo, šta je srdašce moje želelo! Vidim — krajičak zavesice na vašem prozoru savijen pa zakačen za saksiju sa zdravcem, baš tačno onako, kako sam vam pre napomenuo; tu mi se učini da se i lišce vaše na časak ukazalo kod prozora, da ste i vi prema meni iz sobice vaše gledali, da ste i vi o meni mislili! A kako sam se ljutio, golubice moja, što milovidno lišce vaše nisam mogao dobro da vidim!
A bilo je vreme kad smo i mi jasno videli, rode moj. Starost nije radost, rođena! Eto i sad sve mi nešto igra pred očima; čim malošto radim večerom, ako što pišem, izjutra mi oči pocrvene, i suze mi teku — tako da me sramota od sveta. Ali u mojoj uobrazilji se ipak zasija vaš osmeh, anđelče moje, vaš dobri, ljupki osmeh; i u srcu mi beše isto osećanje, kao ono tada, kad sam vas poljubio, Varinjka, — sećate li se, anđelčiću? Znate li, golubice moja, da mi se čak učinilo da mi vi tamo prstićem pretite? Je li tako, vragolanko? Sve to potanko da ste mi opisali u vašem pismu — ali neizostavno!
No, a kako vam se dopada naša dosetka u pogledu vaše zavesice, Varinjka? Je l’ da je vrlo milo? Sedim li, na pri- liku za radom, ležem li da spavam, probudim li se, ja već znam da i vi tamo o meni mislite, da me se sećate, i da ste mi zdravi i veseli. Spustite li zavesu — znači: zbogom ostajte, Makarije Aleksijeviću, vreme je spavati! Podignete l’ je — znači, dobro jutro, Makarije Aleksijeviću, — u kojoj ste mi volji, Makarije Aleksijeviću? Što se mene tiče, ja sam, slava Tvorcu, zdrava i vesela! Vidite li dušice moja, kako je to vešto izmišljeno; tu nam ni pisma nisu potrebna! Je l’ te da je dosetljivo? A dosetka je moja! Pa zar nisam ja majstor u tim poslovima, Varvara Aleksijevna?
Javljam vam, matuška moja, Varvara Aleksijevna, da sam se noćas carski ispavao, čime sam veoma zadovoljan; premda čovek u novom stanu, tek što se doseli, obično ne spava kako treba; sve mu nekako nije potaman!
Ustao sam vam danas vedar, kao soko — mili mi se da živim. Kako je lepo današnje jutro, rođena! Kod nas otvorili prozor; sunašce sija, ptičice cvrkuću, vazduh odiše pro- letnjim miomirima, i sva se priroda budi u život — no, pa i sve ono drugo bilo je kao i to; sve u svom redu — pravo proleće.
Ja sam danas čak i maštao dosta prijatno, i sva su mi maštanja bila o vama, Varinjka. Uporedio sam vas sa ptičicom nebeskom, stvorenom ljudima na radost a prirodi za ukras. Tom prilikom mi pade na pamet da i mi, ljudi, koji živimo u brizi i životnim neprijatnostima, moramo zavideti bezbrižnoj i nevinoj sreći nebeskih ptica — a i ostalo sve tako isto, tome slično; to jest, ja sam sve takva udaljena upoređenja pravio.
Imam vam ja jednu knjižicu, Varinjka, pa u njoj je sve to isto, sve takve stvari potanko opisane. Ja to stoga pišem, što maštanja bivaju razna, rođena moja. A sad je evo proleće, pa su i misli sve tako prijatne, žive, zanimljive, pa čoveku i maštanja nailaze nežna; sve vam je sad u ružičastoj sve- tlosti. Stoga sam to sve i napisao; a u ostalom, sve sam ja to uzeo iz knjižice. U njoj spisatelj iskazuje takvu istu želju u pesmicama pa piše —
„Što nisam ptica, grabljiva ptica!“
No, i tako dalje. Tamo su vam još i druge misli, ali neka ih s milim bogom! Nego kud ste vi to jutros išli, Varvara Aleksijevna? Ja još ni na dužnost nisam bio pošao, a vi, sasvim tačno kao ptičica proletnja, prhnuste iz sobe pa preko dvorišta pređoste tako vesela. Kako li mi je bilo milo oko srca, posmatrajući vas! Ah, Varinjka, Varinjka! — ne tugujte; suzama se teret ne može odlakšati; to ja znam, rode moj, — iz iskustva ja to znam. Sad vam je tako dobro, a i zdravlje vam se malko popravilo.
No, a kako vaša Teodora? Bože, kako je to dobro čeljade! Vi mi, Varinjka, pišite, kako sa njom sad tamo živite, i da li ste potpuno zadovoljni? Todora je istina malo džandrljiva; ali vi na to ne gledajte, Varinjka. Pustite je! Inače je tako dobra.
Ja sam vam već pisao o ovoj našoj Terezi, — i to vam je dobra, i pouzdana ženska. A već kako sam strahovao zbog naših pisama! Rekoh, kako ćemo ih slati jedno drugom? Kad tamo, a ono kao da nam sam Bog, za našu sreću, posla ovu Terezu. To vam je ženskinje dobro, krotko, nemušto. Ali naša gazdarica je prosto nemilosrdna. Satreće je prekomernim radom kao kakvu krpu!
No, a u kakvu sam vam jazbinu ja dospeo, Varvara Alek- sijevna! Kakvo je ovo čudo od stana! ***