Uvod u shizofreniju, razvoj i kraj

Iz recenzije:

Da li je čovek jedinstven i čvrsto stopljen sa samim sobom, ili je bolno razdvojen, trošeći ceo svoj život na težnju da svoje rasute delove spoji u celinu? Ili možda ne rasipa svoje moći kako bi dokinuo postignuće, smatrajući da je stanje rascepljenosti dobro, poželjno i prirodno i da ga treba samo lečiti u slučajevima kada se izvrgne u vidljivu bolest, iako između bolesnih i zdravih ne vidi nikakvu razliku, sem možda u jačini manifestacije, te tako ne vidi razliku između sebe i onih koji su potrpani u psihijatrijske ustanove, ali spremno okreće glavu, smatrajući takve slučajeve primerima posrnuća onih koji nisu uspeli da se izbore sa sobom i tako izađu na kakav-takav kraj. Ako je ipak razdvojen, da li je čovek takav od rođenja, donoseći sa sobom na svet tu manjkavost, koju kasnije predano gaji, ili je pak stiče tokom života, opet pažljivo vodeći računa o toj svojoj osobini, čuvajući je do smrti. Bilo kako da bilo, otvara se pitanje, da li je sve to odlika njegovog postojanja, ili njegova mana, ovako ili onako zapisana u njegov kod, poput boje kose, ili boje očiju. Je li to njegova sudbina? Koliko na takvu pojavu utiču društvene mreže, politička događanja i mediji pre svega, koji se trude da je zapravo proizvode, emitovanjem svojih sadržaja i tako uspevaju da, iako zvuči nestvarno, proizvode shizofrene jedinke, ili ih tim istim sadržajima samo drže u tom stanju, trudeći se da do krajnjih granica razviju u njima ono što su svi odreda doneli na ovaj svet, svojim rođenjem, a da pri tome niko ne obraća, od tih sa druge strane, pažnju na činjenicu da su i svi koji učestvuju u takvoj proizvodnji, iste žrtve, celog postupanja, koje i sebe u isto vreme odgajaju u shizofrene slučajeve, svrstavajući se u prihvatljivo bolesne, propuštajući uporno da primete da uopšte i boluju od te zaraze. Jer, šta je drugo nego zaraza, bolest od koje boluju svi, za koju doduše ne znaju, jer to niko nije objavio, sve dok takva mogućnost ne zasvetli u poremećenoj pameti glavnog junaka, bez imena i prezimena, koji doduše ne ume da celu takvu svoju sumnju stavi u diskurzivnu ravan, već sve što mu se dogodi samo zapisuje, pa sumnja ističe neposredno iz njegovih zapisa, jer on drugačije i ne zna to da iskaže. Tako se nižu njegova svedočanstva o boravku na psihijatrijskoj klinici, majčinoj smrti, misterioznom čoveku koji mu saopštava svoje doživljaje, sopstvenom silasku u podzemlje, a da pri tome ni jedno ime nije pomenuto, izuzimajući Svona, tvorca knjige o shizofreniji i potrebi uzgajanja iste, jer takav postupak predstavlja šansu za čovečanstvo, a koju junak predano čita, filozofa Ničea i isto filozofa Vitgenštajna, verovatno stoga što su uspešno otkrivajući rupe u ljudskom mišljenju i ponašanju učinili da se te pojave uspešno približe i svrstaju u korpus shizofrenog. Junak živi svoj oskudni život, mučen sopstvenim deluzijama, manijama gonjenja, halucinacijama, u čemu mu zdušno pomažu dva napomenuta filozofa, pogotovu prvi, koga ovaj u svojim akutnim stanjima doživljava kao pretnju, zato što mu isti navodno preti lišavanjem slobode, a da se pri tome ne zna ni kojoj zvaničnoj ili nezvaničnoj službi pripada, niti gde bi ga taj odveo i kod koga, vršeći predano svoj zadatak. U tom istom, mučnom toku, pojavljuju se političari, digitalni prijatelji sa fejsbuka, junakinje rijalitija, neki junakovi realni prijatelji ili poznanici, ljubavnice, ali niko od njih nema ime i to stanje ostaje tako oskudno da se vuče ka svom kraju, prepunjeno ipak nelogičnostima i događanjima, neuobičajenim za stvaran svet, pa se navedena oskudnost odnosi na uporno ponavljanje njihovih ponašanja, kao da se tim postupanjem želi izazvati neprolazna mučnina, koja jedino izgleda i može da ilustruje ovo događanje.