Tačan datum smrti

Iz recenzije:

Sve što ljudi znaju o sebi svodi se na sopstveno ime i prezime i niz pozitivističkih podataka koji referiraju na bolesti od kojih su patili ili pate, mesta gde su bili i gde su sada i sa kim jesu i sa kim su bili, osećanja koja prema nekome gaje, ili ne gaje, te na gomile događaja kroz koje su prošli ili nisu, ili koji su ili nisu prošli kroz njih. Ono odakle i kuda, ili jasnije rečeno, od kuda dolazimo i kuda idemo, retko ko da se upita, iako težinu te misterije svako nosi sa sobom u svakom svom koraku, zaobilazeći pitanje, ili ga nemušto postavljajući, znajući u svojoj dubini da neće stići do odgovora, jer njegovo ukazanje ne zavisi od pameti, zato što se on nadaje van saznanja naučnih zakona, koji zahtevaju blistavi um. Roman se bavi smislom egzistencije, ne u vrednosnom pogledu, već u pogledu silaska u samu tajnu trajanja kao takvog, sa početkom, ili bez njega i sa krajem ili bez njega, pokušavajući svojim jezikom da dočara sam fenomen, bez želje da iznedri krajnji odgovor, već samo ono što ga okružuje, kao atmosfera, kao i to koliko i kako ta atmosfera, sa nekim od mogućih odgovora, utiče na sudionike koji ih proziru na ovaj ili onaj način i ištu iste, ne bi li došli do nekog stupnja izvesnosti, takvog da opravdava njihovo delanje i postojanje, jer ako se sve prekida sa smrću, čemu onda bilo kakvo postupanje. U romanu se dešava potraga za večnim trajanjem, zapravo potraga za potvrdom te činjenice. Onda i uvođenje Martina Lutera kao teološkog čistunca, koji je insistirao na pročišćenosti vere od interesnog šljama ima smisla, koji dvogubog junaka u obliku samog pisca i na drugoj ili istoj strani, njegovog očito željenog alter ega, astrologa i matematičara Jakoba Vursta, drži do nekog vremena u okvirima naučnog poštenja, sve do otkrivanja sopstvene formule smrti, pomoću koje se izračunava tačan datum iste, da bi se po saznanju sve izvrglo u običan posao zgrtanja novca, u okviru besprekorne organizacije, koja jemči za sigurnu naplatu tog nepoznatog saznanja, da su svi konačni i ne samo to, nego da jednostavno nestaju po svojoj smrti iz sopstvene egzistencije, ili prostije, sve nestaje što je vezano za pojedinca, kao da nikada nije ni postojao, pa se time otvara sunovrat besmisla, koji ledi svako postojanje koje to saznaje i tera na trajno nekretanje, jer ono zasigurno nema smisla u takvim uslovima. Ceo život se ispostavlja kao tiha i skrivena potreba za tim tačnim saznanjem, koju očito intimno inicira sam pisac, čiji identitet čitalac saznaje tek na kraju, želeći da dobije odgovor na prosto pitanje, koje se izvrgava u celu dramu neznanja i pored neverovatnih i veličanstvenih uspeha posebnih nauka, koje nažalost,ove mrtve uglove ili mračne tačke vuku kroz svoj napredak, ne posedujući sredstva za njihovo razrešenje, iako je pitanje odavno postavljeno i iako ga svi živi nestručno postavljaju, pošto nema znanca koji bi to bolje uradio. A sve je jednostavno na prvi pogled. Da li smo konačni ili nismo. Da li u nama postoji nekakvo osećanje večnosti i ako postoji, zašto postoji i da li nas vara, bivajući u nama samo da bih nas smisleno uzdržavalo u celoj besmislici postojanja, jer trebamo kao i svi, ili kao i sve što živi samo da podupiremo bivstvenu igru i bivamo kamenčići u mozaiku koji zatim nestaju iz njega, kada im prođe rok trajanja. Ni jedno umetničko delo ne može da da krajnji odgovor. Uostalom, ono nije ispred nas zbog toga, već samo zbog prostog pokušaja da ukaže na celu neizvesnost koju živimo i koju trpimo, kako se to inače i događa u kultnom filmu, koji se pominje u romanu. Dakle, imamo dve mogućnosti: ili da tragamo, ili da zaboravimo, sa svim rizikom, da će se zaborav pred kraj pokazati kao medveđa usluga.