Jelena Skrobić, 06.05.2017 06:37

Да је читаоцима препуштено да наслове овај роман, већина би му вероватно дала назив „Роман о Рјепнину“ јер се на свакој његовој страници приповеда о Николају Родионовичу Рјепнину, руском емигранту, потомку племићке породице, који је живео у више европских држава (Чешкој, Португалији, Француској), а живот окончао у Енглеској, не остављајући иза себе трагове самоубиства. Приповеда се о Рјепниновом очају који је изазван сећањима на Русију и страхом од неизвесне егзистенције у Лондону. Међутим, сваки пажљиви читалац, који се макар мало замисли над овим романом, схватиће да он има два истинска главна јунака. Први је Рјепнин, а други управо тај вишемилионски град који је постао уточиште великом броју емиграната попут Рјепнина.
Али да ли су сви они заиста попут Рјепнина? По пореклу-да, али по карактеру, начину живота, моралу-не. Један је Николај Рјепнин у Лондону. Усамљени шетач кроз градске паркове, особењак, човек који одбија да напусти прошлост или се бар удаљи од ње. За Рјепнина, Лондон јесте уточиште, али не и утеха.
Лондон, који са својим препуним аутобусима што се љуљају као елефанти, препуним вагонима подземне железнице, бескрајним маглама и ситним кишама живи пуним плућима од јутра до мрака, равноправно са Рјепнином заузима позицију главног јунака овог романа. Лондон је биће чији је живот мозаик састављен од четрнаест милиона других живота и као таквог Рјепнин не жели, не може и неће да га прихвати.
Лондон под маглом, Лондон посут кишом, Лондон под новогодишњим осветљењем, Лондон над земљом има и свој живот под земљом. Тај живот Лондона одвија се у подземној железници и подрумима у којима се ради за фунту дневно и три чаја из овлаш исплакнутих шоља.
Рјепнин је био део тог подземног лондонског живота. Сваког јутра подземна железница га је грабила својим чељустима и заједно са хиљадама и хиљадама других путника превозила до троношца у подруму обућарске радње која је опслуживала угледну клијентелу. Потомка Аниките Рјепнина сустигла је судбина многих његових сународника који су у емиграцији постали кројачи, продавци, бармени. И он је променио много занимања (цртач у министарству, вратар у ноћном клубу, рачуновођа у обућарској радњи, разносач књига) док на крају није постао коњушар грофице Панове.
Иако је био део подземног света Лондона, Рјепнин му никад није истински припадао. Сваки тренутак предаха, који је углавном проводио у лондонским парковима, користио је да живи у прошлости, руској прошлости. Рјепнин је, као и сви руски емигранти, живео два живота - „један просјачки, жалосни, паћенички, јавно, а други кришом, у сећању, у прошлости, у Русији, у раскоши“ (М. Црњански, „Роман о Лондону“, 2. део, стр. 194). Тако је Русија још једном засјала као идеал у стваралаштву Милоша Црњанског, с том разликом што је она за Исаковиче била будућност, а за Рјепнина прошлост, сећање, „једино што остаје од онога што је било лепо“ (М. Црњански, „Роман о Лондону, 2. део, стр. 192).
Рјепнин, осим што је остао заглављен у сопственој прошлости, био је заглављен и у лондонској садашњости. Остао је у процепу између света сиромашних подрумских радника и виших кругова којима су припадали његови сународници попут доктора Крилова, али и они које су са Русима повезивале само брачне везе (Шкот Парк, Енглескиња грофица Панова). Рјепнинови контакти са тим вишим круговима, које је упорно избегавао, откривају читаоцима свет бестидних прељубника, лицемера, старица које пожудно посматрају младиће. Тај свет, који је упознао на летовању у Корнуалији, Рјепнин је дубоко презирао и одбијао је његову помоћ. Он је, такође, слика Лондона који је Рјепнину и после седам година боравка био непознат и туђ.
Једина вредност коју је Рјепнин имао у Лондону, коју је поштовао и волео, била је његова супруга Нађа. Док је планирао да себе лиши живота, он је настојао да Нађу сачува од Лондона, лондонских олука и просјачења. Нађиним одласком код тетке у Америку, испуњава се Рјепнинова жеља, али у исто време његов живот у Лондону губи последњи смисао. Од тада су његови лондонски дани окренути само мислима о самоубиству и прошлости у којој никад није престао да живи.

* * *

Шта је за вишемилионски Лондон живот једног сиромашног руског емигранта? Шта је његова смрт? Она неће зауставити вагоне подземне железнице, неће променити ток Темзе, неће због ње бити прескочено традиционално енглеско испијање чаја.
А шта је Лондон за Рјепнина, емигранта слабе руске воље? Лондон је за њега живот на периферији, вожња подземном железницом, троножац у подруму, фунта дневно, кришка хлеба и чај, паркови, бесплатно разгледање музеја... Лондон је за Рјепнина сиромаштво, понижење и на крају смрт иза које не остаје никакав траг.