Protiv tame ovoga sveta

Odlomak:

Identitet je stalno traženje; sopstvo je stalno stražarenje. Kao što glumac stalno traga za ulogom koja će ga proslaviti u tzv. „kulturnom svetu“, tako i onaj koji traga za identitetom u stalnoj je potrazi za tim likom koji ga zavodi i mami ali mu, istovremeno, stalno izmiče kao fatamorgana. Sopstvo je, međutim, stalno bdenje, budnost i stražarenje nad duhovnim blagom koje nam je predato da ga umnožimo i, neukaljano i neokrnjeno, predamo našim naslednicima. Sopstvo se ne traži, ono se stiče: kao kuća, kao ognjište, kao krsna slava, kao porodično ime. Imati sopstvo znači imati obavezu da se čuvaju i brane one vrednosti koje čine celinu života. Biti pravoslavan Srbin znači braniti pravoslavlje i Srbstvo i do smrti ako treba; znači umreti „za krst časni i slobodu zlatnu“.

Od identiteta
ka sopstvu

Evo šta je problem. Možemo li, smemo li da govorimo o identitetu u kontekstu sa pravoslavljem? Nije li contradicio in adiecto ako kažemo „pravoslavni identitet" a znamo da identitet dolazi iz pojavne stvarnosti, dok pravoslavlje dolazi iz tajanstvene dubine vekova; iz Istine Bogom otkrivene u Svetom pismu, iz apostolskog prejemstva i predanja Svete Crkve. Kakav identitet može da se izgradi na Otkrivenju? Ili, na Pesmi nad pesmama? Ili, na Proročanstvima?... Da li je onda reč „identitet" primerna biću pravoslavlja, budući da je pozajmljena i da je nejasnog značenja?
Reč „identitet" dolazi iz francuskog jezika a koren joj je u latinskoj reči identitas što ima više značenja. U logici znači: podudarnost značenja (A=A; svaki predmet znači to što znači); u filozofiji znači: pravac koji smatra da materija i duh, telesnost i duševnost, mišljenje i biće, subjekat i objekt nisu dve različite stvari nego su identične, istovetne, samo se pojavljuju na dva različita načina (Spinoza, Šeling, Fehner i dr.); u psihologiji znači: stabilnost i nepromenljivost ličnosti uprkos promenljivim uslovima koji pritiskaju čoveka (SUPOOTNO od toga: kriza identiteta, kada seličnost slama pod pritiskom promenjenih životnih uslova ili životne sredine).
U francuskoj transkipciji identitas se pojavljuje u nekoliko oblika: kao glagol MepIJgeg, što znači: po- istovetiti, izjednačiti, ali može da znači i mešati, smešati, pomešati (z? IepIJgeg. poistovetiti se, izjednači- ti se, pomešati se); kao prilog pGepidie znači istovetan, jednak, sličan; kao imenica Gs1ep1Ie znači istovetnost, jednakost. Očigledno je, dakle, da ambivalentnost ovog pojma, u svojem izvornom značenju, ne može da pokrije smisao koji želimo da mu damo u sintagmi „pravoslavni identitet", kada zapravo hoćemo da označimo čuvanje i prenošenje pravoslavnog predanja. Šta više, u navedenom značenju (poistovetiti se, izjednačiti se, pomešati se) može čak i da nas odvede na krivi put, na stranputicu, što se zapravo i dogodilo u poslednja dva veka naše istorije.
Tražeći identitet u prašini K0JU Je podigao vetar Novog Doba, mi smo se ustvari poistovećivali, izjednačavali i mešali se sa sadržajima i modelima ponašanja koji ne samo da su nepravoslavni, nego su i duboko suprotni svemu što čini našu sopstvenu duhovnu tradiciju. Želimo li da promenimo nametnutu nam paradigmu moramo najpre da promenimo termino- LOGIJU. Neadekvatni izrazi vode nas ka pogrešnom zaključivanju, a pogrešni zaključci nikad nas neće dovesti do istine. Zato predlažem umesto identiteta izraz sopstvo, izraz koji je dublji i slojevitiji, samim tim i po- godniji za ono što hoću da kažem.
Dva su pitanja centralna oko kojih se vrti ovaj ogled. Prvo: kako je sopstvo ustuknulo pred identitetom?
Drugo: zašto smo tako lako odustajali od sopstva i kroz istoriju tako često menjali identitet, dok nismo došli do ovog stanja kada više ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni kuda idemo? Oba pitanja vraćaju nas u prošlost, jer sadašnjost nije ništa drugo do za- metak prošlosti. Prošlost je zrno a sadašnjost je klas. Kakvo smo zrno po- sejali takav i polod žanjemo danas. A ovi prezreli, gnjili plodovi, mogli su da se uoče još pre jednog veka, dok su još bili samo zametak koji klija.
Jedan oštruman i dobronameran stranac, Švajcarac, dr Arčibald Rajs, uočio je ovo truljenje i upozorio nas na posledice još dvadesetih go- Dina prošlog veka. On je, treba li da naglasim - sasvim ispravno! - problem video u našoj odnarođenoj društvenoj eliti, tzv. „inteligenciji". „Ljubomorni su veli - na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošljivo im je kad moraju priznati da su ti ljudi iznad njih.