Pretplati se
Affiliate partnerstvo
Žongler u bioskopu ili ostrvo snova
OPIS KNJIGE:
U ovoj knjizi autor crpi inspiraciju iz vlastitog detinjstva i bavi se fenomenom manipulacije čovekom i mehanizmima koji ga guraju u nehumanost prema sebi i svojim bližnjima.
Ono što se proteže kroz sve četiri priče jeste opis kraja detinjstva, kao vremena mašte, spontanosti i nevinosti, kao i Fimanov obračun i kritika konzervativnog građanskog, malograđanskog društva, gde se iza fasade kriju najgore licemerje, užasi, perverzije i mazohizam.
Kupci koji su kupili ovu knjigu kupili su i:
Cena: 506 rsd
Cena: 1.210 rsd
Cena: 1.690 rsd
Cena: 1.980 rsd
Cena: 1.650 rsd
Cena: 825 rsd
Cena: 1.980 rsd
Cena: 1.496 rsd
Cena: 880 rsd
Cena: 5.654 rsd
Cena: 9.047 rsd
Cena: 4.275 rsd
Cena: 4.275 rsd
Cena: 4.342 rsd
Djordjo Vasic, 24.11.2017 02:52
Франц Фиман (1922–1984) је рођен у Рохлицу на Изару у Чехословачкој.
Након основне школе, четири године је похађао језуитски конвикт у Калксбургу у близини Беча. Године 1936. напустио је интернат и прешао у Грађанску гимназију у Рајхенбергу (Либерец), северна Чешка.
После анексије судетског дела Чехословачке од стране Немачке, придружио се немачком јуришном одреду (СА).
Са 17 година добровољно је приступио немачкој армији и учествовао у борбама у Грчкој и у Совjетском Савезу.
1945. године пао је у совјетско заробљеништво и послат је у Ногинск, близу Москве, у комунистичку школу за преваспитавање. По повратку из заробљеништва, Фиман је до краја живота живео у Источној Немачкој, у Маркиш Бухолцу и Берлину.
Добитник је престижне награде Хajнрих Ман (1956), Националне награде Источне Немачке (1957. и 1974. године). 1977. године добио је награду немачке књижевне критике. Био је члан Академије уметности Источне Немачке.
Писао је кратке приче, есеје, драме и дечје књиге.
Најпознатије збирке кратких прича су му: Другари, Падајуће сенке, Чешка на мору, Јеврејски ауто. Четрнаест дана из две деценије, Краљ Едип, Двадесет и два дана или Половина живота, Љубавник јутарњег руменила, Дионизијево уво, Жонглер у биоскопу или Острво снова.
Djordjo Vasic, 24.11.2017 02:47
Како је бака истерана из наше куће је прича о крају детињства, о дечјем суочавању са стварношћу, у којој родитељи на суров начин избацју из куће баку, очеву мајку. Раскошна дечакова машта изражена је кроз игру у врту, где се две армије боре на смрт. Али, и он сам је у рату са собом, са наметнутим сазнањима за која није спреман, са наглим прекидом детињства због спознаје каквом свету припада. Симболика је снажна и неумољива.
Дечаков сан о летењу руши се пред сликом Вође у причи Мој последњи лет. И не само то. Дечје виђење света одраслих формира се у том једном кратком моменту, када невероватном луцидношћу сагледава право лице одраслих, својих најближих. Спознаја да је у стању, иако најмлађи, да њима манипулише, да поседује моћ да победи одрасле, да их преобрази и зачара - то дечаку даје нека друга крила. Али, ова спознаја се дешава усред његове ноћи, како каже аутор, и та ноћ, која је право помрачење ума и нације и појединаца нацистичке Немачке, тек ће показати прво лице Вође и његових поданика. Ова је прича савршена метафоричка минијатура!
Насловнa приповетка носи назив Жонглер у биоскопу или Острво снова. Нешто несвакидашње се догодило дечаку из добре породице, породице угледног доктора, на чија врата сиротиња редовно куца да би на степеништу појели остатке ручка, дар великодушних домаћина. Дечаков поступак је био резултат бунта против оца, који му је бранио да се игра са сиромашном комшијском децом, и који је њему, највећем сањару на свету, забранио да присуствује представи Острво снова, али и последица првог сусрета са правим чаробњаком, нешто о чему је одувек сањао. Отац га је наградио одласком на представу, а непознатом дао шансу. Понос и захвалност оцу преплавили су младо биће, али... Али, ни у овој причи нема срећног краја. Жонглер је нестао, а дечаково острво снова потопљено.
Приповетка Индијанска песма започиње песмом, која је за читаоца низ бесмислених слогова, али је из форме и понављања одређених речи јасно да се ради о песми. Meђутим, ухо нашег наратора, који је ученик католичке школе, овај звук и ритам доживљава другачије. Јер, он зна да се ради о песми, и то индијанској, коју деца увежбавају за приредбу под строгим оком свештеника. Стихови чије значење деца по звуку и ритму наслућују, асоцирају их на ратно марширање. Капелан, који надгледа пробу, је због тога задовољан. Дечак наратор нам живописно дочарава причу која се одвија у ритму ступања дечјих ножица, причу која је плод маште, необуздане маште којој се сад, у игри, коначно може пустити на вољу и препустити јој се.
То је, на неки начин, прича у причи, која има свој независни ток, у толикој мери независан од пробе за приредбу, у којој ће наступити и Индијанци, и Кинескиње, да је Фимановом малом наратору дала необичну храброст. Уверен у исправност свог разумевања индијанских стихова, дечак се без страха супроставља капелану, па једну реч, која се понавља као матра, упорно изговара другачије него што им је речено. Капелан показује све особине патолошког садизма, па га испочетка исправља стрпљиво и нежно, да би касније, кад проради дечји инат храњен убеђењем да нешто зна боље од осталих, из капелана провалила права звер. Опис физичког кажњавања је натуралистички јасан и болан. Дечји доживљај незаслужене казне још болнији. Сведен на “шућурену гомилицу бола”, дечак се враћа кући са једном од девојчица. Њихов разговор читаоца полако враћа у предео хуманости. Чиста дечја душа, још једном понесена лековитом маштом, спремна је на разумевање непојмљивог и праштање.
Napišite recenziju za ovu knjigu i uz malo sreće osvojite
vaučer za kupovinu od 2000 dinara!
