Djordjo Vasic, 24.11.2017 02:52

Овоје званична белешка о аутору Францу фиману:
Франц Фиман (1922–1984) је рођен у Рох­ли­цу на Изару у Чехословачкој.
Након основне шко­ле, четири године је похађао језуитски конвикт у Калксбургу у близини Беча. Године 1936. напустио је интернат и прешао у Грађанску гим­на­зију у Рајхенбергу (Либерец), северна Чешка.
После анексије судетског дела Чехо­сло­вачке од стране Немачке, придружио се немачком јури­шном одреду (СА).
Са 17 година добровољно је при­сту­пио не­мачкој армији и учествовао у бор­бама у Грчкој и у Совjет­ском Савезу.
1945. го­дине пао је у совјетско заробље­ни­штво и послат је у Ногинск, бли­зу Мо­скве, у кому­нистичку школу за пре­ва­спи­тавање. По п­о­вратку из за­робљени­штва, Фиман је до краја живота жи­вео у Источној Немачкој, у Маркиш Бу­холцу и Берлину.
Добитник је престижне награде Хajн­рих Ман (1956), Наци­о­налне награде Исто­чне Не­мачке (1957. и 1974. го­ди­не). 1977. го­дине добио је награду немачке књи­жев­не критике. Био је члан Академи­је умет­но­сти Источне Немачке.
Писао је кратке приче, есеје, драме и дечје књиге.
Најпознатије збирке кратких прича су му: Другари, Падајуће сенке, Чешка на мору, Је­врејски ауто. Четрнаест дана из две деценије, Краљ Едип, Двадесет и два дана или Полови­на живо­та, Љубавник јутарњег руменила, Дио­ни­зијево уво, Жонглер у биоскопу или Остр­во снова.

Djordjo Vasic, 24.11.2017 02:47

Овоје кратки приказ прича из збирике Жонглер у биоскопу или Острво снова који је написала књижевна критичарка Душица Ивановић из Торонта

Како је бака истерана из наше куће је прича о крају детињства, о дечјем суочавању са стварношћу, у којој родитељи на суров начин избацју из куће баку, очеву мајку. Раскошна дечакова машта изражена је кроз игру у врту, где се две армије боре на смрт. Али, и он сам је у рату са собом, са наметнутим сазнањима за која није спреман, са наглим прекидом детињства због спознаје каквом свету припада. Симболика је снажна и неумољива.

Дечаков сан о летењу руши се пред сликом Вође у причи Мој последњи лет. И не само то. Дечје виђење света одраслих формира се у том једном кратком моменту, када невероватном луцидношћу сагледава право лице одраслих, својих најближих. Спознаја да је у стању, иако најмлађи, да њима манипулише, да поседује моћ да победи одрасле, да их преобрази и зачара - то дечаку даје нека друга крила. Али, ова спознаја се дешава усред његове ноћи, како каже аутор, и та ноћ, која је право помрачење ума и нације и појединаца нацистичке Немачке, тек ће показати прво лице Вође и његових поданика. Ова је прича савршена метафоричка минијатура!

Насловнa приповетка носи назив Жонглер у биоскопу или Острво снова. Нешто несвакидашње се догодило дечаку из добре породице, породице угледног доктора, на чија врата сиротиња редовно куца да би на степеништу појели остатке ручка, дар великодушних домаћина. Дечаков поступак је био резултат бунта против оца, који му је бранио да се игра са сиромашном комшијском децом, и који је њему, највећем сањару на свету, забранио да присуствује представи Острво снова, али и последица првог сусрета са правим чаробњаком, нешто о чему је одувек сањао. Отац га је наградио одласком на представу, а непознатом дао шансу. Понос и захвалност оцу преплавили су младо биће, али... Али, ни у овој причи нема срећног краја. Жонглер је нестао, а дечаково острво снова потопљено.
Приповетка Индијанска песма започиње песмом, која је за читаоца низ бесмислених слогова, али је из форме и понављања одређених речи јасно да се ради о песми. Meђутим, ухо нашег наратора, који је ученик католичке школе, овај звук и ритам доживљава другачије. Јер, он зна да се ради о песми, и то индијанској, коју деца увежбавају за приредбу под строгим оком свештеника. Стихови чије значење деца по звуку и ритму наслућују, асоцирају их на ратно марширање. Капелан, који надгледа пробу, је због тога задовољан. Дечак наратор нам живописно дочарава причу која се одвија у ритму ступања дечјих ножица, причу која је плод маште, необуздане маште којој се сад, у игри, коначно може пустити на вољу и препустити јој се.
То је, на неки начин, прича у причи, која има свој независни ток, у толикој мери независан од пробе за приредбу, у којој ће наступити и Индијанци, и Кинескиње, да је Фимановом малом наратору дала необичну храброст. Уверен у исправност свог разумевања индијанских стихова, дечак се без страха супроставља капелану, па једну реч, која се понавља као матра, упорно изговара другачије него што им је речено. Капелан показује све особине патолошког садизма, па га испочетка исправља стрпљиво и нежно, да би касније, кад проради дечји инат храњен убеђењем да нешто зна боље од осталих, из капелана провалила права звер. Опис физичког кажњавања је натуралистички јасан и болан. Дечји доживљај незаслужене казне још болнији. Сведен на “шућурену гомилицу бола”, дечак се враћа кући са једном од девојчица. Њихов разговор читаоца полако враћа у предео хуманости. Чиста дечја душа, још једном понесена лековитом маштом, спремна је на разумевање непојмљивог и праштање.