Zombi

PRIGRLI SVOJU PRIČU"

Reći će ti ,,eto, ne znam",
Nemaju pojma zašto su tu. Ni sami ne znaju zbog čega rade to što rade. Dato im je. Nastavili su. Valja se. Moraju. Razočaraće roditelje ako prestanu. A ti? Otuđen od svega što su ti želeli.
Ej, niko nije ni slušao šta ti želiš sebi. Pičke. Ako. To je najbolje, iako neko- ga ume da boli, ume i da stvori nekoga. A mnogo je bitnije što te je stvorilo, pa neka boli koliko mora. Najviše toga je u želji da radiš na tome uprkos svemu. lako boli. lako si loš. lako nisi rođen za to. Ali JEBENO želiš. I? Reći če ti da nisi za to, i? Šta još? Koga boli kurac. Grinta.
Vidiš i sam, MOJE REČENICE SU ĐUBRE. Ali ja sam najbolji. Moje rečenice su đubre, ali samo ja smem da kažem. Ja sam jebeno najbolji I niko ništa ne može da uradi povodom toga. Moje knjige su sranje, ali imaju muda. MOJE KNJIGE IMAJU NAJVEĆA MUDA.
Stvaraj svoje. Autentičnost. Neka ,,oni" „budu pravi" za taj i taj posao. Neka budu rođeni za to i rođeni u tome. Neka ih opredele i dodele im sve od malena. Neka trčkaju oko njih i odgajaju da postanu ono što su tebi pričali da se postaje jednom u milion i to nemoguće: Treba ti suašta. Treba ti ueza. La, !a, la. Uspavanke. Roditelji, prestanite da nam pevate uspavanke. Hoću da stvaram neću da spavam. NE TREBATI NIŠTA OSIM TEBE.
Neka im prenesu svoje karijere, želje, život, neka odluče sve umesto njih i daju im potreban alat, prilike i sredstva. Oni bi samo trebalo da se pojave i sve im je na dlanu.
Ali njihovi dlanovi nikada nisu držali ni kašiku a kamoli ceo svet, pa ih ubrzo zabole zglobovi i odu dalje.
Naravno da svako treba da pruži sve što može životu koji je stvorio. Ali koliko pružanja je taman, da bi taj život kasnije nastavio SVOJ život?
Neka ih odgajaju. Tebe niko nije. Iščupao si život iz zemlje golim rukama i počeo da oblikuješ. I ja sam. IŠČUPAO SAM JEBENI ŽIVOT IZ ZEMLJE COLIM RUKAMA I POČEO DA OBLIKUJEM.
Molim te oseti moju prethodnu rečenicu.
Prigrli svoju priču. Pusti je da živi. lako ti niko ne daje priliku za to. Ne slušaj prilike. Ne slušaj Njih. Nemaju šta da kažu...
Nemaju pojma zašto su tu.
Ni sami ne znaju zbog čega rade to što rade. Dato im je. Nastavili su. Valja se. Moraju. Razočaraće roditelje ako prestanu. Neki če ti velikodušno ponu- diti da im održavaš put u zamenu za sredstva, ali stvori svoj.
Imače svoje mišljenje za tvoje akcije, pa? Dobacivače na svakih pet minu- ta. Cledaće te. I? Komentarisaće, i? Strašno je. I?
I??????????????????????
??
Ne razmišljaj o tome šta će reći dok si na početku. Nateraj ih da ćute na kraju.
Ali - naravno. To što podržavam da svako ima svoje mišljenje ne znači da podržavam svako mišljenje. Niti da mi se sviđa sve što uradiš, ali radi svoje. Ne znači ni da poštujem svaku osobu, niti da moram da slušam bilo čije kad mi se ne sluša. Najjače kad kažu da ne poštuju nešto ili nekog oni čije po- štovanje ne znači apsolutno ništa. Smor. Da li mislim na sebe ili ne... Ko zna.
Ok. Sad mi je lakše. Hvala što i dalje ne odustaješ od mene. Znam da je teško, opusti se. Opusti se i sačekaj da osetiš nešto.
E, da, molim te, ako ikada u toku čitanja ove knjige - bilo kada, koliko god da ti se nastavlja dalje, makar u sred moje do jaja rečenice - osetiš želju da istog momenta započneš nešto, dovršiš, naslikaš, zamisliš, istreniraš, uradiš bilo šta, pesma, ples, formula, makar bila zamisao o tome šta bi moglo da te zainteresuje, bilo šta što ide u prilog napretku ka ispunjenju svojih želja i onoga što čini ili če činiti novog tebe, bilo da si tek u fazi isprobavanja da vidiš šta ti prija - zatvori jebenu knjigu i radi to! Hvala. Evo, sad sam se stvarno smirio. Ok sam.
Strast. Grinta. Kul. Samo kažem. Čisto onako. Jer sve u svemu ko ga jebe. Ako ne znaš šta, smisli. Ako ne možeš, to je TRENUTNO, stvori uslove makar bilo milimetar po milimetar. Ako nečeš, tvoja stvar, ko ga jebe sve u svemu. Nekad moraš da se ostaviš na miru.