Zapadna Srbija

Odlomak :

’’Mi Srbi smo bili vrlo nemarni prema našem istorijskom nasleđu i to nam je nanelo velike štete i u prošlosti i u sadašnjosti.

Dozvolili smo da nam drugi narodi, prema nama uglavnom neprijateljski nastrojeni, kroje našu istoriju i određuju naša istorijska prava. U ovom istorijskom pregledu posvećuje se pažnja zapadnim srpskim zemljama, a o drugima se govori samo koliko je to nužno i u vezi sa glavnim predmetom.’’

PREDGOVOR
Kao što svaki savestan domaćin mora, na prvom mestu, da zna tačno dokle se prostire njegovo imanje, šta su mu njegovi predci ostavili u nasleđe i našta sve on ima pravo tako isto jedan narod mora da zna: ko su bili dedovi predci i šta su mu sve ostavili u nasleđe. Domaćin ne sme dozvoliti da ga komšije lišavaju delova njegove imovine, otimaju i prisvajaju. Isto tako ni on nema pravo da prisvaja imovinu svojih suseda. Kada su postavljene jasne međe i svako tačno zna šta je njegovo, onda svi mogu da mirno žive na svojim vlastitim imanjima. Ako imovina nije uredno obeležena, nije utvrđeno šta je čije, tunema sloge ni mira ni među rođenom braćom, a kamo li među narodima.
Sve ovo što se odnosi na domaćina i na njegovo imanje odnosi se i na državnika i na državno zemljište, to jest na narode i njihove posede. Ukoliko neki narodi žive zajedno u istoj državi, kao sustanari koji žive pod istim krovom, utoliko više je potrebno da njihova imovina i istorijsko nasleđe budu tačno određeni. Ako to nije slučaj, u toj kući neće biti mira ni napredka, nego će stalno dolaziti do teških sukoba.
Prilikom stvaranja nove države, 1918. godine, zajedničke države: Srba, Hrvata i Slovenaca trinaest godina kasnije nazvane Jugoslavijom najveća greška je bila u tome što nije određena granica između Srba i Hrvata. Sve nesreće Jugoslavije poticale su od toga nerešenog zemljišnog pitanja i sve su se konačno svodile na to pitanje. Bez čistih računa nema mirnog suživota ni sa dobronamernim a kamo li sa zlopamernim susedom.
Nikola Pašić je bio svestan greške koja jetada učinjenai upozoravao je na to da se ne ulazi u zajednicu bez čistih računa, i da je pogrešno stvarati zajedničku državu sa Hrvatima bez prethodnog određivanja granice: tražio je da se obeleži šta je čije, da se „udari plot“. Nažalost, nisu ga poslušali i ta greška je nas Srbe koštala miliona života, i na putu smo, ukoliko tako nastavimo, da izgubimo
jednu polovinu našeg pradedovskog imanja naše srpske zemlje. nas naše iskustvo uči i nato nas sadašnji događaji podse aju.
Postavljanje pravedne i konačne granice između Sr a i rv je danas najvažnije pitanje koje treba rešiti i od njegovog praviln rešenja zavisi mir u budućnosti između ova dva naroda, kao i uopšte na Helmskom Poluostrvu. Hrvati nam stalno govore o nji vim „istorijskim pravima“, pa vreme je da i mi Srbi o tome PROTP rimo i da pišemo. Ako budemo iznosili činjenično stanje, ist umesto pustih snova, mnogo bolje i lakše ćemo se sporazumeti.

U svetu važe dva osnovna pravila pomoću kojih se određuju granice između naroda, odnosno država, i to su: istorijsko pravo i narodonosno pravo. Narodonosno pravo proizlazi iz razmeštaja stanovništva, i to se uvek može lako videti i utvrditi. Narodonosno pravo podrazumeva pravo većinskog stanovništva na određenu zemlju, ali samo onda ukoliko na tu zemlju ni jedna strana nema istorijskog prava. Prosto rečeno: ako su jedan i drugi narod na tome prostoru „tikva bez korena". To se narodonosno pravo može danas primeniti na nove kontinente: Ameriku i Australiju. Ukoliko jedan od naroda ima na određenom prostoru svoja istorijska prava, svoju istorijsku i duhovnu kulturu, u tome slučaju narodonosno pravo je neprimenljivo. Istorijsko pravo je mnogo jače od narodonosnog prava, jer ono ujedno onemogućava ozakonjenje otimačine i agresije.
Da nisu imali jaka svoja istorijska prava u Palestini nikada Jevreji ne bi dobili svoju državu Izrael. Ništa im ne bi pomoglo ni saosećanje svetske zajednice u njihovoj tragediji iz Drugog svetskog rata, da oni nisu imali svoja istorijska prava.
Mi Srbi smo bili vrlo nemarni prema našem istorijskom nasleđu i to nam je nanelo velike štete i u prošlosti i u sadašnjosti. Dozvolili smo da nam drugi narodi, prema nama uglavnom neprijateljski nastrojeni, kroje našu istoriju i određuju naša istorijska prava. U ovom istorijskom pregledu posvećuje se pažnja zapadnim srpskim zemljama, a o drugima se govori samo koliko je to nužno i u vezi sa glavnim predmetom. Čitaoci će naći u ovoj knjizi dosta novog i njima malo ili nimalo poznatog gradiva i činjenica. Pa to i jeste svrha ove knjige, kada ne bismo imali ništa više da kažemo od onoga što oni već znaju, ne bi bilo ni potrebe pisati ovu knjigu.
Dr Jovan I. Derepšć