Voz za Pakistan

Iz Pogovora:

Godine 2017. obeležena je sedamdeseta godišnjica podele Indije, tačnije osnivanja nezavisnog Pakistana i nezavisne Indije. Okrugli jubileji po pravilu su povod osvrtima i sećanjima, a kako je među ljudima koji Podelu nose u ličnom, biografskom pamćenju sve manje živih, osećaj da vreme izmiče izlio se i u trodelnom serijalu BBC-ja ’’Glasovi Podele’’ (’’Partition Voices’’), u kojem se svedoci i preživeli u britanskoj dijaspori prisećaju pakla 1947. godine; ove, 2019. godine ta svedočenja su objavljena i kao knjiga. Kušvant Sing, koji je i sam zamalo izbegao smrt, Podelu naziva „neuspelim hirurškim zahvatom: Indiji su bez anestezije odsečene ruke, i reke krvi izlile su se zemljom pet reka znanom kao Pandžab“. No, međuvreme je uglavnom bilo obeleženo onim ćutanjem koje prati traumatične događaje (Kavita Puri, koja je priredila ’’Glasove Podele’’, govori o „institucionalnom ćutanju“) i koje je aktivistkinju Urvaši Butaliju nagnalo da se zapita šta mu je razlog, te da, posle bezbrojnih sati razgovora sa svedocima, uvidi da „govor ne donosi uvek katarzu, ne donosi uvek olakšanje“. Jezik politike to čini još manje.

Šarmantna dosetka istoričara Džona Roberta Silija da je Britanija svoje kolonijalno carstvo stekla u trenutku rasejanosti ima i svoj par: da je Indija nezavisnost i demokratsko ustrojstvo stekla u trenutku rasejanosti. Cena koja se ovde plaća za humor jeste tačnost, mada je i ona samo sitnina u odnosu na pravu valutu, unakažene živote. Indija se za nezavisnost borila dugo i skupo ju je platila – tim skuplje što je morala da je otme cinično nezainteresovanom protivniku. Posle Drugog svetskog rata prezadužena Velika Britanija rešava da se otrese „dragulja u kruni“ i krajem februara 1947. kao poslednjeg vicekralja u Indiju šalje spektakularno nekompetentnog erla Luisa Mauntbatena, sa zadatkom da organizuje i sprovede predaju vlasti. Ovaj pak rešava da posao obavi i pre zadatog roka (1. jun 1948): pokret za nezavisnost s parolom „Quit India“ (Odlazite iz Indije), koliko god usmeren protiv kolonizatorske vlasti, sve više ukazuje na interne političke razdore, kolonijom se još od avgusta 1946. šire nemiri i verski/etnički sukobi, pa Mauntbaten polovinom maja 1947. iznosi plan za podelu kolonije koji će najpre zvati „Operacija Ludnica“, a potom „Operacija Balkan“, i kao rok određuje 15. avgust iste godine – „nasumično“, po sopstvenom priznanju. Mauntbatenov plan je revidiran u više navrata, uz nevoljnu saradnju i rastući očaj indijskih političara, a na čelo komisije koja će dobiti rok od pet nedelja da povuče granicu između dveju budućih zemalja postavljen je londonski pravnik Siril Radklif (Cyril Radcliffe), kog je za taj posao preporučivala njegova nepristrasnost, posledica toga što nikad nije bio u Indiji. Na istoku demarkaciona linija prolazi posred Bengalije, na zapadu posred Pandžaba i Kašmira, a kako Mauntbaten ne želi da kvari zabavu i pojedinosti plana otkrije pre svečane objave nezavisnosti/podele u ponoć 14/15. avgusta, milioni ljudi sve do poslednjeg časa ne znaju u kojoj će zemlji osvanuti. U roku od nekoliko sati od objave nezavisnosti u Pandžabu, mesecima već ionako rovitom, eskalira nasilje. Tako se stvara „najveća lavina izbeglica u istoriji“: broj stradalih, iako nikad konačno utvrđen, nije bio ispod milion, a u roku od devet meseci od avgusta 1947. u izbeglištvu se našlo između 12 i 18 miliona ljudi, hinduista, muslimana, Sika, čime je demografska struktura i sela i gradova temeljno izmenjena. Radklif, kom će V.H. Odn (W.H. Auden) posvetiti gorku satiričnu pesmu „Podela / Partition“, napušta Indiju još 17. avgusta, a kasnije će spaliti svu svoju dokumentaciju vezanu za Podelu.

To je istorijski okvir Singovog proznog prvenca. U njemu se ne pojavljuje ni jedan jedini Britanac.