Uramljene pesme

Iz recenzije:

’’Poštovani ljubitelji lepih reči, skladnog i pitkog tona, imao sam čast i zadovoljstvo da prvi pročitam stihove zbirke u nastajanju Mire Andrić Maksić. Opterećen obavezom da u pravom svetlu predstavim skladnu lepotu stiha, stavljam na hartiju uopšteni stav o pesmama i namerama pesnikinje. Namerno kažem uopšteni stav, jer neću posebno obrađivati, niti izdvajati pesme kojs su lepotom, pitkošću i poređenjima dale pečat ovoj stihozbirci.

U stihovima sam otkrio stil koji je u teoriji književnosti opisan, a opet retko se sreće u savremenom pesništvu. Dugo nisam sreo toliko savršenu rimu u kojoj nema patetike. Stil je jedinstveno lep, rimu zatičem tamo gde joj se nadam, a njen sklad prijatno iznenađuje. No, važniji utisak na moju dušu ostavilo je nešto što ne bih pripisivao pesnikinji kao stvaraocu lepih pesama, već kao marljivom i upornom karakteru, koga odlikuje čista i u kompletnu celinu povezana misao. U jednoj rečenici kazano, to što me je zadivilo, a nije vezano za stil, za poređenja ili opise, glasilo bi: Mira je nadasve tiha i uporna radnica, koja postiže ono što je zamislila i koja nam jasno pokazuje kada stavi tačku iza poslednjeg stiha, da je stigla do mesta ka kom se uputila u prvom stihu i tako ostvarila sve svoje namere. Od veštine stvaraoca zavisi da li će se iz pupoljka razviti cvet, kod Mire su procvetale bašte i zamirisali strukovi bosiljka, razvilo se kolo, pa dušu lepota veseli. Putuje razgaljena duša od pesme do pesme i prenose radost okolini, kao što će stihovi ove zbirke putovati kroz budućnost i prinositi darove novim pokoljenjima.

Pesnik stvara pesmu talentom i željom, a pesma posle brani svog stvaraoca skladom i trajanjem, trajanjem kroz vreme u kome i pored svih promena ostaje zajednička nit koja spaja vremena. U ovom slučaju spaja ovovremenu Mirinu misao i dušu sa budućim čovekom, čovekom napredne i tehnološki razvijenije civilizacije. Znam i verujem da će tog budućeg čitaoca iznenaditi nešto, dok bude čitao pesme ove stihozbirke. Poezija je u potpunosti uspela kada onog ko je čita iznenadi nešto poznato. To se i meni dogodilo dok sam čitao Mirine stihove u rukopisu. Sujeta, ili ko zna koja ljudska mana, zapitala me kako se pre Mire, nisam setio da napišem ove pesme.

Pesme ove zbirke uramljene su u lep i kitnjast ram, te im se ne može ništa ni dodati, ni oduzeti. Stoje vidne i jasne, dostupne svakom, razumne svima. Sve je rečeno i sažeto u oblik u kome su slike rečima dočarane. Jesen je jesen, ljubav je čista potreba duše i tela, a zrelost žene to najbolje može osetiti i dočarati.

Univerzalne su teme o kojima Mira piše, ali kada bih pravio klasifikaciju pesama, mogao bih ih temastki svrstati u dve posebne celine, a opet motivi i poređenja se prepliću i pretaču iz jednog jezera u drugo i tako stvaraju celinu, koja kao kompoziciono jedinstvo krasi stranice ove stihozbirke i ostavlja pečat u duši onoga ko pažljivo čita. U prvu grupu bih pobrojao pesme o ljubavi i pesme posle ljubavi, u drugoj grupi su pesme nostalgije, tugovanje za zavičajem, a u pojedinim pesmama nazire se žal za mladošću.

U pesmama u kojima se pominje Bog nema poniznosti, već poštovanja, u ljubavnim stihovima nema patetike, sve ja jasno kao dan i čisto kao prva majska rosa, svaka pesma je zasebna i celovita priča. Priča u klasičnom smislu reči, sa jasnim uvodom, razradom i poentiranjem na kraju u vidu zaključka.
Već u prvoj pesmi zapazio sam da se Mira uspešno izražava jezikom starih epskih pripovedača i pevača, jezikom koji je bliži mitskom, nego sladunjavom govoru današnjih pesnika.

Znam i sa sigurnošću mogu tvrditi da je pokušaj lirskog izražavanja star koliko i jezik i da ne postoji razuman stvor na celom svetu da nije pokušao napisati ili izgovoriti nekoliko stihova.

Stari Grci su prvi definisali pojam lirske poezije. U njihovo vreme čitanje poezije pratile su skladne melodije proizvedene lirom, te su svu melodičnu poeziju nazivali lirskom. S pravom pesme koje je Mira Andrić Maksić podarila ovom stihozbirkom mogu nazvati lirskom poezijom, jer svaka pesma ima ritmičnost i samo joj treba pridodati liru i eto gotove kompozicije.

Lirskim pevanjem pesnik na svetlo dana i u tamninu noći izliva ekstrate svoje duše. Na prisan način iskazuje osećanja, viđenje sveta, odnosa u njemu i sebe u tom svetu i u tim odnosima. Sažeti su ti ekstrati Mirine duše u ovoim pesmama. Kad peva o ljubavi, Mira strasno ljubi, kad plače u tuđini za zavičajem, radi to tugom cele duše.
Mirinu poeziju odlikuje melodična pevljivost, uravnotežena metrika i skladna rima. Iz čovekove intime izrasta pesma, koja postaje kompletna, tek kada se opisu unutrašnjih osećanja pridoda viđenje spoljnjeg sveta. Pesnikinja svoje pesme okreće sebi, te one u intimi njene duše dobijaju novu realnost. A kada Mira svoje misli okrene spoljnom svetu, opisi izgube realnost, jer se cvetu, njegovom mirisu, poju ptica, lepoti duge i leptirovih krila pridodaju mističe osobine kakvih nema u našem okruženju.

U večitom kruženju i postojanja lirike kroz vremena i kroz stihove ove pesnikinje, ona je uvek mlada, nova i aktuelna. Nadovezuju se naraštaji, iskustva se novim željama kušaju, pesnici pišu, poneko čita, poezija tinja, pa bukne, te sam posve siguran da se nikada neće ugasiti žeđ za njom. Poezija će trajati dok bude reči i ljudi, dok bude snova i ljubavi. Nastala je sa prvim izgovorenim slogom, a nestaće kada se ugase moždani impulsi poslednjeg razumanog stvora. Knjiga pod naslovom „Uramljene pesme” jedna je od karika u tom lancu večnosti.

Da zaključim, u poeziji Mire Andrić Maksić, sve je prikazano direktno bez posrednika, bez velikog umovanja, ali sa puno sugestivnih prikaza, lepih, ali uverljivih dožiivljaja kroz jasna poređenja, stvarnog i nestvarnog sveta. Svi opisi se kreću po tananoj niti koja deli san od jave. Snovi, želje i nadanja u Mirinim pesmama oslikavaju prošlost, sadašnjost i budućnost.

Mira svoju poeziju iskazuje u prvom licu, bez pominjanja znanih imena i likova, ona je namenjena svakom ko je čita, sluša i želi, namenjena je onima koji su voleli, koji vole i koji će voleti.
Toplo preporučujem izdavačima stihove Mire Andrić Maksić, a čitaocima sugerišem da će pronaći lepotu i da će ih iznenaditi nešto poznato, znano između korica ove knjige.’’

Jovan N. Bundalo, pesnik iz Beograda