U potrazi za čudesnim

Podnaslov dela glasi: Fragmenti nepoznatog učenja.

Zbirka beležaka Gurđijevog učenja, najpoznatijeg ruskog metafizičara.

U Rusiju sam se vratio novembra 1914. godine, to jest, na početku Prvog svetskog rata, posle prilično dugog putovanja po Egiptu, Cejlonu i Indiji. Rat me je zatekao u Kolombu, odakle sam se preko Engleske vratio nazad.
Na početku putovanja, kad sam napuštao Petrograd, rekao sam da idem da ”tražim čudesno”. ”Čudesno” je veoma teško definisati, ali za mene ta reč ima sasvim određeno značenje. Pre dosta vremena došao sam do zaključka da se iz lavirinta kontradikcija u kojima živimo može izaći samo nekim sasvim novim putem, razičitim od svega dosad poznatog i uobičajenog. Ali gde taj novi ili zaboravljeni put počinje, nisam znao. Znao sam da je nesumnjiva činjenica da pored tankog sloja lažne stvamosti postoji još jedna stvarnost od koje nas, iz izvesnih razloga, nešto odvaja. ”Čudesno” je ono što predstavlja prodor u tu nepoznatu realnost. Izgledalo mi je da bi se put do nepoznatog mogao naći na Istoku. Zašto na Istoku? Teško je bilo odgovoriti na to. U osnovi te pretpostavke je možda bilo nečeg romantičnog, ali je isto tako moglo biti i čvrsto uverenje da se ni u kom slučaju ništa ne može naći u Evropi.
Prilikom povratka, i tokom nekoliko nedelja koje sam proveo u Londonu, razmišljanje o rezultatima mog traganja ometali su surova apsurdnost rata, uzbuđenje koje je lebdelo u vazduhu, razgovori i novinske vesti koji su često i protiv moje volje uticali na mene.
Ali, kada sam stigao u Rusiju i kada su me ponovo obuzele misli s kojima sam i krenuo na put, osetio sam da je moje traganje i sve što je vezano za njega mnogo važnije od bilo čega što se događa ili se može dogoditi u svetu ”očiglednih apsurdnosti”.

Rekao sam sebi da se na rat mora gledati kao na jednu od uobičajenih katastrofalnih životnih okolnosti u kojima moramo da živimo i radimo i tražimo odgovore na svoja pitanja i nedoumice. Rat, veliki evropski rat u čiju mogućnost dugo nisam hteo da verujem i za čije postojanje dugo nisam hteo da znam, postao je činjenica. Bili smo u ratu i uvideo sam da ga moramo shvatiti kao veliki memento mori* koji ukazuje da je neophodno požuriti i da se ne može verovati u ”život” koji ne vodi nikuda.

Rat me nije lično pogađao, bar ne do konačne katastrofe koja mi se za Rusiju, a možda i za čitavu Evropu, činila neizbežna, mada još ne i bliska. Pa ipak je, razumljivo, ta katastrofa izgledala samo kao privremena i niko još uvek nije shvatao dimenzije spoljašnjeg i unutrašnjeg raspada i razaranja u kojima ćemo ubuduće svi morati da živimo.

Sumirajući utiske koje sam poneo sa Istoka, a naročito iz Indije, morao sam da priznam da moj problem izgleda još teže i komplikovanije nego na polasku. Indija i Istok ne samo da nisu izgubili sjaj čudesnog, već je, naprotiv, taj sjaj dobio nove nijanse kojih ranije nije bilo. Jasno sam video da nečeg što bi tamo moglo da se nađe u Evropi više nema i uverio se da je pravac kojim sam krenuo dobar. Istovremeno sam se, međutim, uverio da je tajna skrivena bolje i dublje nego što sam ranije pretpostavljao.

Na polasku sam već znao da odlazim da tražim školu ili škole. Do toga sam došao još mnogo ranije. Shvatio sam da su lični, individualni napori nedovoljni i da je neophodno da se dode u dodir sa stvamom i živom mišlju koja negde sigumo postoji, ali sa kojom smo izgubili kontakt.
To mi je bilo jasno; moja ideja škole se, međutim, tokom putovanja dosta promenila i postalaje s jedne strane mnogo jednostavnija i konkretnija, a sa druge strane hladnija i udaljenija. Drugim rečima, škole su za mene izgubile mnogo od svog bajkovitog karaktera.

Na polasku sam zamišljao još uvek mnogo toga fantastičnog kada su u pitanju škole. "Zamišljao” je možda suviše jaka reč. Bilo bi tačnije reći da sam sanjario o mogućnosti nematerijalnog kontakta sa školama, kontakta, takoreći, ”u drugoj ravni”. Ne bih mogao da to preciznije objasnim, ali izgledalo mi je da bi čak i prvi susret sa školom mogao biti čudesne prirode. Zamišljao sam, na primer, mogućnost da se dođe u dodir sa školama daleke prošlosti, sa Pitagorinom školom, sa egipatskim školama, sa školama onih koji su sagradili Notr Dam i slično. Izgledalo mi je da će barijere prostora i vremena u tim susretima nestati. Već je i sama ideja o školama bila fantastična i ništa što se toga ticalo nije mi izgledalo suviše neobično. Nisam osećao nikakvu protivrečnost između takvih ideja i mojih pokušaja da škole pronađem u Indiji. Izgledalo mi je da bi baš u Indiji bilo moguće uspostaviti neku vrstu dodira koji bi kasnije postao trajan i nezavisan od bilo kakvog spoljašnjeg uticaja.
Na povratku, nakon čitavog niza susreta i utisaka, ideja o školama je postala mnogo realnija i opipljivija, izgubivši svoj fantastični karakter. To se, kako sam tada shvatio, najverovatnije desilo prvenstveno zato što ”škola” ne zahteva samo traganje, već i "selekciju”, ili izbor, sa naše strane.
Da škole postoje, nisam sumnjao. Istovremeno sam, međutim, postao svestan da škole za koje sam čuo i sa kojima sam imao dodira nisu za mene. To su bile škole otvoreno religioznog ili polureligioznog karaktera, ali nesumnjivo pobožno usmerene. Te me škole nisu privlačile uglavnom stoga što sam, da sam tragao za religioznim putem, taj put mogao naći i u Rusiji. Druge škole su bile pomalo sentimentalne, moralno-filozofskog tipa sa dozom asketizma, kao škole učenika i sledbenika Rainakrišne. Bilo je prijatnih Ijudi povezanih s njima, ali nisam osećao da poseduju stvamo znanje. Druge škole, koje se obično nazivaju ”škole joge” i koje su zasnovane na stvaranju stanja transa u mojiin očima iinale su nešto od prirode ”spiritualizma”. Nisam im mogao verovati. Sva njihova do- stignuća su bila samoobmana, ili ono što pravoslavni mistici (u ruskoj crkvenoj književnosti) zovu ”lepim” ili zavodljivim.