Tragom rasutih trenutaka

Iz recenzije:

’’Milijan Despotović, TRENUTAK U OKULARU VREMENA

Danijela Repman: „Tragom rasutih trenutaka”

Postoje književne forme koje ne uspevamo da imenujemo, ali osećamo da je njihov sadržaj metafora dolazećeg, tu otkrivamo mnogo znakova budućih događaja. [1] Oni su za pisce samo jedno novo iskustvo duha i njegove moći u kome je metaforom moguće dosta toga od „rasutih trenutaka” prizvati u kontekst dogođenog.

Idući „Tragom rasutih trenutaka” i njihovim sabiranjem, nastala je knjiga proze[2] Danijele Repman. Ovo delo ima 112 celina (naslova) i pripovedačku kopču, i niti romanesknog, i esejističkih celina i poetskih dodirivanja, iz svega ovoga lako bi se mogla izdvojiti i zbirka pesama u prozi (prozaida), ali, naprosto, to su trenuci koji su dobili reč i osobitu celovitost. Profetski korektor tih reči omogućio je sva dodirivanja i ostvario vezu, pa ovo retko književno delo deluje kao završen događaj.

Ako knjigu Danijele Repman „Tragom rasutih trenutaka”, čitamo kao roman, a ona to jeste, ima svoje glavne junake: Severa, ženu mu Sofiju, slikara, ima fabulu… To su samo osnovni elementi, a sve drugo pripada osobenim kritičkim ostvarenjima, a svako ponaosob, otkriva kreativnu spisateljicu koja, pre svega, vlada jezikom, a on je do te mere izoštren mislima da oživljava svaku irealnost i maštu. Ova knjiga je jedna vrsta fluidne tvorevine u kojoj, u krajnjem, imamo posla sa nečim „stvorenim”, ali to stvoreno ima svoj cilj i ima zadatak da antropološki put pojednostavi samoosvešćenjem živog čoveka koji traži mudra rešenja u odbacivanju i poricanju protivrečnosti. U tom traganju otvoreni su mnogi prostori čija su predvorja obeležena trenucima duhovno sentencioznih misli koje kao da su „zavezane kudeljnim kanapom”. One su smeštene ovde u različitim tekstovima, ali često i u naslovima. Danijelin junak je do tih mudrosti dolazio meditirajući „dok (je) rukom preciznog kaligrafa (…) čistio od zemlje zarđali novčić”.

Samo književnica Danijela Repman zna motive za pisanje ove knjige, oni za nas i nisu i jesu bitni. Čitalac i kritičar u njemu traže doživljaj i osnove umetničkog. Različito čitanje samo potvrđuje da je spisateljica svoju transponovanu subjektivnost uspela da prenese kroz ukrštenost poruka pa i kompleks izuzetno složenih odnosa zahtevne objektivne analize koje ne mogu sakriti osećaj ponetosti tekstom. Takav osećaj imao sam pred tekstom „Zbirka razglednica”. Od svog prijatelja slikara, Sever je godinama dobijao razglednice „na čijoj je poleđini umesto teksta uvek bila nacrtana minijatura u tušu”. Pročitavši ovo setih se da imam čitavu kolekciju crteža u tušu koje mi raznim povodima, povremeno šalje moj prijatelj, slikar i multimedijalni umetnik Dragan Nešić iz Priboja. Potom sam se zagledao u korice ove knjige i u reprodukciji prepoznao ruku Dragana Nešića, u impresumu je ispisano njegovo ime.

Ovde su na istom zadatku slikar i spisateljica, oni dodaju svom junaku Severu „neponovljive trenutke” da ih ne bi zaboravio. Umetnici su učinili napor da sve bude prikazano prepoznatljivo jer „neponovljivi trenuci su veoma osetljivi (…) od neprepoznatljivosti postanu patetični i neugledni”.

Riznica tragača Severa je riznica našeg jezika koji baštini Danijela Repman jer je i sama tragač za neponovljivim trenucima, ona je „visprenog, pronicljivog uma poput graditelja piramida”. Tako je uzvisila ovo delo smestivši ga u opis, dijalog i monolog u ispovednoj pesmi:



ponekad

ali stvarno samo ponekad

čim ugledam neko novo gradilište

verem se po visokim skelama

da dohvatim sebe.[3]



No, vratimo se Severu koji je u svom snu pokušao da uđe u tuđe snove i misli, a spisateljica ove knjige ga od toga odvraća sentencom: „Ponekad i sopstvene misli vode u pogrešnom smeru”. Sentenciozno opisuje i stanje posle buđenja: „Za rešenje mnogih problema u životu nedostaje odmerenost”. Otuda taj latentni unutrašnji sukob i uporna traganja za pozitivnom metafizikom naravi koju treba uskladiti sa onim prolaznim jer, kako kaže Repmanova, „život je prost mehanizam/ izjede se od korišćenja”. Nisu li svi isečci vremena samo isečci naših života? Zato je Sever kritičan prema svemu, „ne želi i ne sme sve da zna”, mada je kao uporni tragač za rasutim trenucima sve „pronađeno” spakovao u sedamnaest kutija („U novoj potrazi”), on je svestan da su to samo trenuci, a trenutak je kao reč, tek kao stih, a likovno to je samo obris vremena, slika koja se gubi i treba je umetnički „uhvatiti”. Otuda i ideja Danijele Repman da u ovu knjigu radi racionalnosti i konstrukcije uvede najzaslužnije za trajanje vremena, a to su slikar i pesnik, mudrac Sever. Da bi značenjski dobro smestila emocije tu je i Sofija, riznica tajni koje dobijaju performansno značenje, kao i boravak u sobi „u kojoj stoji vreme”.

Repmanova je sjajno završila svoj roman. Na kraju, posle smrti Severa, pokazala je da nema prolaznosti jer svačije vreme staje onda kada se njegov život završava. Svako drugi ima svoje vreme, a ono ima kraj. To je za svakog zlatno vreme, mada on zlatno vreme može i da ne primeti. Sever je otišao u svoje vreme, ostavio kutiju sa trenucima, iza vrata na koja će kasnije pozvoniti Slikar. „Slikar zvoni. Niko ne otvara. (…) Na mah se seti da je u ovakvoj situaciji u ključaonicu stavljao grančicu bođoša – po tome je Sever znao da je on bio tu. (…)

Gleda niz ulicu. Potpuno je pusta. Još jednom zvoni, a onda odlazi. (…) Ne sluti da mu je ovo poslednja poseta.”

Od sačuvanih trenutaka ostala je istoimena knjiga Danijele Repman, knjiga roman umetničke fiksacije koja pripada osobenoj estetskoj svesti, sa osloncem na granice vremena koje prelazi život, a zaustavlja ga njegova suprotnost, na drugoj strani. Katkad to je samo nepoznat trenutak. Srećom, ovde je dosta toga zapisano pa okular vremena, bio on stvaran ili magičan, pokazuje kako manifestne tako i latentne domete.

Milijan Despotović

u Kosjeriću, 13. avgusta 2014.’’