Tok - psihologija optimalnog iskustva

Sreća — pogled iz drugog ugla

Uvod

Pre 2300 godina Aristotel je zaključio da, više od svega drugog, muškarci. i žene žele sreću.1 Sreći se teži zbog nje same, dok druge ciljeve zdravlje, lepotu, novac ili moć — cenimo samo zato što očekujemo da nas usreće. Od Aristotela do danas promenilo se mnogo toga. Naše razumevanje sveta zvezda i atoma proširilo se do neslućenih granica. U poređenju s današnjom Ijudskom vrstom i moćima kojima danas raspolažemo grčki bogovi doimaju se poput bespomoćne dece. A ipak, tokom proteklih vekova jedva da se išta promenilo u ovoj, najvažnijoj oblasti. Ništa bolje od Aristotela ne razumemo šta je sreća, a kada je reč o učenju kako da to blaženo stanje dostignemo, moglo bi se ustvrditi da nismo ostvarili nikakav napredak.
Uprkos činjenici da smo danas zdraviji i da duže živimo, uprkos tome što su i oni najmanje bogati među nama okruženi materijalnim luksuzom2 o kojem se pre samo nekoliko desetina godina nije moglo ni sanjati (u palati Kralja Sunca bilo je samo nekoliko kupatila, stolice su bile retke čak i u najbogatijim srednjovekovnim kućama, nijedan rimski vladar nije mogao da uključi televizor kako bi ubio dosadu), te bez obzira na sve ono čudesno naučno znanje na koje se po volji možemo pozvati, Ijudi često završavaju s osećanjem da su protraćili
život, da su, umesto da budu ispunjeni srećom, godine svog života proveli u strepnji i dosadi.

Da li je to zato što je Ijudskoj vrsti suđeno da ostane neispunjena, da svako od nas uvek želi više nego što može da ima? Ili je sveprožimajuća nelagodnost koja nam često zagorčava čak i najdragocenije trenutke posledica činjenice da sreću tražimo na pogrešnim mestima? Namera ove knjige je da iskoristi neka od sredstava moderne psihologije kako bi istražila jedno vrlo staro pitanje: kada se Ijudi osećaju najs.rećnije? Ako počnemo da naziremo odgovor na njega, možda ćemo na kraju biti sposobni da uredimo život tako da sreća u njemu igra veću ulogu.
Dvadeset pet godina pre no što sam počeo da pišem ove redove došao sam do otkrića za čije su mi razumevanje bile potrebne sve te godine. Nazvati to »otkrićem” značilo bi, možda, zavesti na pogrešan put, jer su Ijudi toga bili svesni još od osvita vremena. Ipak, reč je adekvatna jer, iako je sam moj pronalazak bio dobro poznat, nije ga opisala niti teorijski objasnila odgovarajuća naučna disciplina, u ovom slučaju psihologija. Tako sam sledećih četvrt veka proveo istražujući taj neuhvatljivi fenomen.



*1 Aristotelovo shvatanje sreće najjasnije je razvijeno u Nikomahovoj etici, u I knjizi, i 9. i 10. poglavlju IX knjige. Savremena psihološka i sociološka istraživanja sreće počela su relativno kasno, ali su u poslednje vreme intenzivirana. Jedan od prvih i još uvek uticajnih radova na ovom polju je delo Normana Bradburna The structure ofPsychologicalWellBeing(1969), ukojem autor zastupa stav da su sreća i nesreća nezavisne jedna od druge; drugim rečima, čovek može biti istovremeno srećan i nesrećan. Dr Ruut Veenhoven sa roterdamskog univerziteta nedavno je objavila Databook of Happiness, knjigu koja sažima 245 istraživanja sprovedenih u 32 zemlje u periodu između 1911. i 1975. godine (Veenhoven 1984); drugi deo je u pripremi. Arhimedova fondacija iz Toronta takođe ima za cilj praćenje ispitivanja Ijudske sreće; njihov prvi zbornik pojavio se 1988. Oksfordski socijalni psiholog Michael Argyle objavio je 1987. godine knjigu The Psychlogy ofHappiness. Ideje i istraživanja iz ove oblasti iscrpno navodi i delo Stracka, Argylea & Schvvartza (1990).

*2 Sadržajni opisi uslova svakodnevnog života u nekoliko proteklih vekova mogu se naći u History ofPrivate Life, zborniku koji je priređen pod uredništvom Philippea Ariesa i Georgesa Dubya. Prva knjiga, From Pagan to Byzantium, koju je uredio Paul Veyne, izdata je 1987. Drugi ključni tekst o toj temi napisao je Fernand Braudel, The Structures of Everyday Life. (Prva knjiga na engleskom pojavila se 1981.) Podaci o promenama u opremanju kuća mogu se naći kod Le Roy Ladurie (1979), i Csikszentmihalyi i Rochberg-Halton (1981).