Sve što sam prećutao

Iz recenzije:

Knjiga koja će vas provesti kroz depresivna stanja i patološke ljubavi, kroz rastanke, nedostajanja i čežnju, ali i kroz najčistiji bol zbog gubitka majke...

PORUKA AUTORA

Kada mi neko poželi da objavljujem što više knjiga, znam da nije razumeo. Pisanje je izabralo mene. Ne obrnutno. Da sam srećan, ništa od ovoga ne bi bilo pred vama. Opet, da nisam upoznao nesreću, nikada se ne bih setio zaboravljene sreće. Svako loše ima svoje dobro. Za mene nije uspeh da prodam hiljadu knjiga, već da probudim hiljadu Ijudi. Previše smo uspavani i olako dozvoljavamo nebitnim stvarima da zauzmu bitno mesto u našem životu. Svoje greške rado priznajem i delim. U želji da se ne ponove nekom drugom. Ako ne moraju. Ipak, mislim da Ijudi ne razumeju lekciju kako treba ako je ne dožive kroz sopstvene greške. Gledam kako mi se dive i žele da pišu kao ja. Ne razumeju. Biti ja ne ide ni meni samom. Pisanje je samo vrh ledenog brega koji ispod sebe nosi godine depresije i ličnog nezadovoljstva. Deluje jednostavno napisati nešto što ti se desilo.

Da nikada ništa nisam napisao, sada bih sedeo u nekoj kancelariji, sa dobrom platom i još gorim nezadovoljstvom. Ispisao sam se sa dva fakulteta. Zato što jednostavno nisam stvoren da budem svakog dana na istom mestu i da živim za sedam slobodnih dana u godini. Želeo sam da samom sebi oduzmem život baš zbog toga što ga nisam video po već propisanoj skripti. Misleći da je neuspeh ako ne završiš fakultet. Ili radiš posao za koji nisi dovoIjno plaćen. U oba slučaja ne bih bio srećan. U potrazi za srećom, pisanje je došlo meni. I pisanje radi mene, ne ja njega. Zato što se depresija na neki način isplatila. Da možeš ležati kod kuće, ne raditi ništa, a napredovati. Osvestiti Ijude. Moći direktno ili indirektno da pomogneš. Kad se osvrnem unazad, depresija je možda najbolja stvar koja je mogla da mi se desi. Pomagao sam drugima onda kada nisam mogao sebi. Baš zato što se nezadovoljstvo u meni davilo zadovoljstvom koje to pomaganje pruža. Koštalo me je ćutanje. Jer me je prethodno koštalo sve što sam rekao.

Ljudima koji me nisu mogli razumeti. Svrha života treba da bude dan vredan buđenja. Da se proživi, ne preživi. A moji dani često nisu imali smisla. U tolikoj meri da ne bih mogao ni zube da operem. Haos na stolu ne bi se pomerao više od deset dana. Na kraju, ne bih izašao iz kuće sve dok mi ne ponestane hrane. Problem je što znam da ovakvih Ijudi ima na mihone. Samo što njihova priča ne dođe do vas. I te Ijude je, kao i mene, teško primetiti u masi. Jer ne odudaramo ni po kakvim parametrima. Smejemo se kao i ostali. Oblačimo se kao ostali. Idemo na potpuno ista mesta, kao i vi. Osim što sreću prihvatamo malo zahvalnije. Dok tuđu nesreću doživljavamo kao sopstvenu.

Priznajem da me ne impresioniraju putovanja. Niti mi je cilj u životu da postanem dovoljno bogat kako ne bih morao da radim. Cilj mi je da postanem dovoljno bogat da mogu da utičem na siromaštvo oko sebe. Novčano i duhovno. Cilj mi je da, koliko god to mogu, sprečim Ijude da osećaju sve ono što sam ja osećao. Da svojim pri- merom i zalaganjem pokažem da Ijudi mogu mnogo više od onoga što misle. Izdavači su mi rekli da od pisanja ne očekujem bilo kakav uspeh. Kako je svet pisanja totalna nepoznanica za mene i da treba još mnogo, mnogo da pročitam kako bih sastavio nešto vredno čitanja. Drugi su mi odgovorili da nemaju prostora za mene. Treći, opet, nisu ni odgovorili. Retko u šta verujem, ali verovao sam da je moje pisanje dovoljno dobro da doživi uspeh. Istina, mogao sam da završim fakultet. I istina, mogao sam da nađem dobro plaćen posao. Ali to u meni jednostavno nije budilo ni trunku sreće. Nije ovo klasična priča poput miliona onih koje nam naiđu u susret. Kako glavnom liku dolazi sve na mesto posle mnogo problema. Bio sam na ivici. Gledao sam na dno kao na slobodu. To se činilo kao jedino razumno rešenje. Tamo sam video sreću.

Deluje bolesno onima koji ne mogu razumeti. Ali, kada pri svakom buđenju pomisliš kako nije vredelo otvoriti oči, shvatiš. I to nije nešto trenutno. Kako se čini onima koji kažu da su mogli pomoći. To su godine nezadovoljstva. Nezadovoljstva, za koje ne znamo kada je počelo, a koje deluje kao da se ne može završiti. I depresija, kao stanje, nije proizvod dokonosti i tuge, kakvom je smatraju budale kada im je predstavimo. Mislite da ne bismo voleli da znamo koja je svrha našeg života? Mislite da nam ne bi bilo lepše da odemo na more i da sve nestane kroz nekoliko dana? Depresija nije manjak novca, niti raskid veze, a ponajmanje nedostatak obaveza. Ja sam tražio pomoć. I nisam je našao. Psiholozi su pokušavali da je otklone i nisu uspeli. Zato što su je naučili kroz knjige, ne kroz Ijude. Najbliži, kojima sam ispričao, nisu me razumeli. I ne krivim ih, ponekad ni sam ne razumem kako mi se određene stvari dešavaju. Zato je ovo pred vama. Na ivici, na kojoj sam bio više puta, pomislio sam kako imam još nešto da ponudim svetu. Da valjda neće uvek biti ovako usrano. Jebeš ga, bolje mi je bilo da nesreću zadržim za sebe. I tako sprečim da je proširim na najbliže. Ako već ne činim da se osećaju bolje, barem da im ne kvarim trenutno stanje. Kada budem prestao da pišem, biće to najsrećniji dan u mom životu.