Srpska seljačka trilogija

Iz recenzija:

’’Tri sile pritisle Srbijicu’’, Dragutin Paunić i Milija Đorđević

Na prvi pogled , ova knjiga bila bi samo još jedno u nizu svedočanstava o velikom ratovanju i velikog izgibiji srpske vojske i naroda 1912–1918. godine, posebno o „Albanskoj golgoti“. Uistinu, pred nama je sasvim neobičan i upravo jedinstven poduhvat, o kojem se odmah može kazati nešto što se retko, a još ređe s punim opravdanjem, daje reći: u pitanju je podvig i događaj.

Ovde, Dragutin Paunić i Milija Đorđević postavili su sebi jedan, reklo bi se, dosta skroman zadatak, koji će se pak pokazati od neslućenih vrlina i vrednosti. Oni nisu tražili ni birali već su naprosto uzeli i porazgovarali (mora se dodati: vrlo iskusno i vešto, znalački!) sa svima preživelim ratnicima svoga kraja, Donje Jasenice, što će izneti njih 28 na broju, čije su ispovesti ovde verno skinute s magnetofonske trake.

Osobenost ove knjige nije samo u neobičnosti onog što iznosi, u doživljaju strahovitog ratnog vihora, propasti i uskrsnuća, nego, još više, u krajnjoj običnosti njenih kazivača: sve su to, sem dva-tri izuzetka (koji gotovo ničim ne odudaraju od drugih), prosti „redovi“ i seljaci (najveći čin, i to stečeni, jeste narednik), bez priznanja i odlikovananja (samo jedan je bio dobio Karađorđevu zvezdu pa je, plah, izgubio). A ipak to je čudo, i to dvostruko: skoro svi oni su pravi borci i junaci, i skoro svi istinski, rođeni pripovedači! Dajući nam samo zbir i prosek, priređivači ove knjige otkrivaju i potvrđuju zadivljujuću činjenicu: da je taj zbir i prosek u svakom slučaju bio vrlo visok!

Dragiša Vitošević

’’Srbijice, dušo gorka – priče Solunaca’’, Dragutin Paunić i Milija Đorđević

’’Srbijice, dušo gorka’’ je knjiga bez tanke priče. Njeni tvorci su pričaoci od retkog dara, od epskog majstorstva, do smisla za meru iz kojeg se razvija unutrašnji tonus priče. Pripovedajući o onom što je bilo apsolutna stvarnost njihovog ratničkog i paćeničkog života, oni ništa nisu domislili ni dopunili: sve se u ovim pričama dogodilo onako kako kazuju sadržaji njihovih fabula. Ali ako je stvarnost u toj meri fantastična, sve do tada nezamisliva kao lična civilizacijska stvarnost čoveka, da je upravo ova fantastika konkretnog otvorila široke mogućnosti imaginacija onog koji priča, njegovoj pripovedačkoj invenciji, koja je iz doživljenog vršila izbor po umetničkoj vrednosti i tako stvorila često čudesne građevine ove proze. Maštovitost pripovedačkog postupka nadišla je neumoljivu stvarnost života upravo u meri koja je bila neophodna da se utemelji stvarnost priče i u njoj slože sudbinske slike čovekovih stradanja, njegove nužnosti i klonuća, nade i očajanja, da se između života i smrti uhvati nevidljivi, „iracionalni ostatak“ ljudske prirode, u kome je sadržana najveća količina čovekove ličnosti. Dok su se tvorci ovih priča svesno odlučivali za prizore stvarnosti u svojim doživljajima rata, njihova stvaralačka podsvest transponovala je te priče u umetničku prozu, živu u slici i neponovljivu u izrazu, čistu u zvuku i veoma prostranu u horizontu svojih tematskih dobačaja.

Sa mnogo teorijski valjanih argumenata može se dokazati da su priče u ovoj knjizi umetnička proza od naročite kakvoće, da su proizvod narodnog duha koji poima život u obliku jedinstvene umetničke samobitnosti. I u tom smislu pojava ove knjige je višestruko značajna. Oni koji ove priče kazuju kao svoje životno i istorijsko saznanje, nisu samo junaci priče, oni su, pre svega drugog, njeni graditelji, kojima je sopstveni život poslužio kao građa.

Milutin Srećković

’’Kad su vojske prolazile’’, Dragutin Paunić

Knjiga ’’Kad su vojske prolazile’’ Dragutina Paunića koliko neobična, toliko je i retka po rezultatima svoje ostvarenosti. Sakupljajući ratne i zarobljeničke dnevnike koji govore o godinama balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, priređivač je imao sreće da naiđe i na različite profilacije ratnih viđenja, pa se tako njegova knjiga „složila“ iz dnevnika seljaka, oficira, pesnika, ratnog zarobljenika i nemačkog okupatorskog vojnika koji je kao ratni slikar vodio dnevnik o svom prolasku kroz Srbiju. Tako njihovi zapisi liče na pet uzbudljivih poglavlja ogromne ratne drame, čiji se junaci bore za svoju zemlju, svoju čast, svoj opastanak, ili pak izvršavanje svojih ratnih zadataka.

Paunićeva knjiga otvara nekoliko značajnih horizonata svojih sadržaja. Ona je, pre svega, zasnovana na fakticitetu subjektivne impresije učesnika u ratu, na onom što je neponovljivo kao čovekov individualni kontakt sa istorijom, pa su tako njena antropološka i psiho-emocionalna značenja od posebnog kvaliteta za razumevanje ratom zahvaćenog i egzistencijalno pometenog čoveka, koji najčvršći oslonac mora naći u sebi. U njoj se čovekov napor da razume svoje vreme i sebe u njemu pokazuje kao aksiološka provera identiteta, kao odnos pojedinca i ljudske zajednice. Ali od posebne vrednosti je napor svakog od autora ovih dnevnika da sabere život u najličnijoj vizuri događaja i da na taj način pojmi strahote rata, bilo da ih doživljava kao metafiziku zla, ili ih prevodi u humanistička moranja kojima služi ciljevima domovine.

(…)

Knjiga ’’Kad su vojske prolazile’’ imala je pravog priređivača. Njegov napor je ozbiljan prilog našoj istorijskoj svesti, višeznačni doprinos da se povesnica srpskog naroda osvetli iz izvora koji su se u samom tom narodu otvorili.

– Milutin Srećković, Smed. Palanka, mart, 1987.