Slova crvena

Iz recenzije:

’’Profesija advokat i pravnik nije zalutala u literaturu. Ona je u literaturi onoliko koliko je literatura sama pismo zločina i kazne, greha i krivice, poniženja i obespravljenosti. Onoliko koliko se u lirici lamentira nad sopstvenim udesom, a u prozi život rastače u komentare i zbitija. Pravnik je u srpskoj književnosti zamenio srednjovekovnog monaha i nekako u (mrtvoj) trci sa lekarom postao neizostavni protagonista književne scene XIX stoleća, dobrano zakoračujući u XX vek: Od Sterije i Hadžić Svetića, koji su jednako marili za Retoriku, latinske udžbenike i brigu o književnom jeziku, koju, uzgred, danas cenimo jednako nedovoljno kao i u njihovo, ili, preciznije, Vukovo vreme, preko preučenih Laze Kostića i Jovana Subotića koji su nam podarili najlepše pesme svog stoleća; Laze Lazarevića, lekara i pravnika, potom Rakića, Rastka, Krakova i mnogih drugih; mnogo ih je manje danas, no jedan od njih, Zoran Petrović, oglasio se nedavno zanimljivim romanom. U minulom je stoleću bivalo počesto publicista u širem smislu koji su fikciju pretvarali u fakte i obrnuto. Lično ne znam šta je malignije za fikciju, ali i za stvarnost. Danas smo navikli na poete doctuse koji svoja kritička i teorijska znanja prtaču u manje ili više uspelu poetsku ili proznu eksplikaciju, no često se pitamo nisu li i sami, nabildovani znanjem, samo slučajni putnici kroz umetnost reči? Da li je književnost za njih poziv ili poza, vokacija ili vakacija? Kreacija ili rekreacija?

Đorđe D. Sibinović, doktor pravnih nauka i advokat, u svojevrsnom predgovoru za knjigu Slova crvena, nazvanom Razvidno zalađe, baš početak trećeg milenijuma vidi kao doba u kojem je samo mišljenje „relativizovano, osporeno i upitno u svojoj ontološkoj dimenziji“, a njegove nalaze, teoreme i aksiome vidi kao temeljeno razgrađene. U doba krize bilo kakvog jedinstva i konsezusa, u doba dekonstrukcije pravnosti i dvostrukih čitanja kodeksa i normi, u doba mnogoglasja i palimpsesta, o čemu se još može kazivati sa sigurnošću i argumentovano, sa svešću o mogućnosti odbrane, o dokazivosti sopstvenih tvrdnji, kada se već i sami dokazi određuju kao svedočanstva o onome što je bilo, ali je prošlo, dakle, što se može sagledati samo u svojoj konačnosti; može li, dakle, pisac posedovati onaj corpus delicti nužan da nas ubedi u konačnost svoga teksta, ili rukavicu čitaocu baca upravo njegova framentarnost, njegova nedorečenost? Prema Sibinoviću, poezija, esej, slika, reč danas se tumače kao „nepoželjni, ometajući viškovi protraćenog vremena“, oni nemaju pretplatu na visoke tiraže i broj čitalaca im je ograničen. Doista – umetničke slike narezuju se na diskove i šalju diljem sveta, pa tako virtuelne izložbe zamenjuju prave. Postadornovska zapitanost nad smislom poezije i antiumetnička praksa neoavangardista nisu doveli do iščeznuća pesništva; naprotiv, doveli su do njegovog omasovljenja i otelotvorenja stihova da će poeziju svi pisati; ali ko još veruje u njenu moć i značaj? U eseju nazvanom Skeptični svedok Sibinović veli: „Poezija je ostala usamljena spram užurbanog sveta sazdanog od različitih vrsta ekonomije ušteda i ekonomije viškova.“

Pa šta su onda esej i kritički tekst? U tekstu Tumač iz senke on se samoodređuje na sledeći način: „Ako je roman na samom startu i dugo zatim, potisnuo esej u duboku pozadinu, danas, na kraju epohe i ulaska u novu, esej trijumfuje i suvereno dominira (kao) gotovo nesporno najrelevantnija forma i književni izraz.“ Esej je odgovor, jedan od mogućnih, ili jedini, u zavisnosti od toga da li je tekst ili predmet na koji i kojem odgovara provokativan za više kritički nastrojenih individua ili samo za jednu. Odgovor koji opet, treba da provocira umetnika kojem se odgovara ili čitaoca koji svojim eventualnim odgovorom biva uvučen u trijalog. Tako nekako i Sibinovićev esej ne pretenduje na tačku, već na tri tačke ili upitnik. Pišući o knjigama Draška Ređepa, Jovana Zivlaka, Bojana Jovanovića, Dragana Jovanovića Danilova ili o slikama Aleksandra Jovanovića Lesandra, on gleda autora pravo u oči. Tuđi tekst je predjelo koje otvara apetit i budi ugodan osećaj da glavno jelo tek dolazi. Friško i sveže, upravo u taj par,a Montenj je,podseća nas Sibinović, ukazivao na svežinu eseja.

No, nije uvek slučaj da se misao raspline nad tuđom rečju. U tekstu Uglovi okruglog, povodom knjige Bliskost dalekog – Anahronike III Bojana Jovanovića čita se i po koji uzvičnik, koji augeriše autoru knjige šta je prospustio da učini, tj. kako je trebalo da završi trotomnu elaboraciju društva, on završava svoj kritički osvrt sledećim rečima: „U onom trenutku kada predani čitalac Anahronika s pravom očekuje sintezu ili neku vrstu simboličke oporuke, poput prologa iz Bliskosti dalekog, čije se prisustvo kao Arijadnina nit podmeće svim stranicama ove trilogije, on dobija nekolike pesme u prozi koje su svojom prirodom anahrone Anahronikama.“

Tamo gde se završava jedan tekst, drugi upravo počinje da se ispisuje, ili da se prostire u vremenu. U jednom od najuspelijih eseja Dobra strana sveta, posvećenom knjizi Srpski sever Draška Ređepa, Sibinović se na samom početku osvrće na fenomene ponavljanja i iznenađenja, koje, kada je u pitanju pisac knjige Draško Ređep ne treba posebno objašnjavati. U maniru duhovitih Draškovih rečenica koje zasigurno je prepričavaju svi, a vrlo verovatno imitiraju mnogi, Sibinović ulazi u suštinu vojvođanskog bića, ne odričući ga, ali ga ni ne slaveći na neprimeran i tendenciozan način. Dopušta da mu je, premda Mačvaninu, zavičaj pomalo na srpskom severu, baš kao što mu je, kao juristi, zavičaj sasvim izvesno u književničkom pozivu, Sibinović se približava neosvojenim vrhovima Draškove esejističke virtuoznosti, barokne razuđenosti i asocijativne nesputanosti, najviše onda kada svog duplog pretka u esnafu, pisca srpske retorike, ali i izuzetnih pesama, romana, drama i duhovitih kalendara, Steriju naziva „sanitarnim inspektorom panonskog blata“. To panonsko blato, taj zajednički imenitelj Sterijin i Draškov, može biti znak one drame o kojoj Sibinović piše, drame u kojoj srpski sever (misli se na predmet, a ne na knjigu) danas, veli Sibinović, a vazda, dodali bismo mi, obitava. Uostalom, Sterija je primer, o vezama srpske retorike i poetike najpozvaniji je da svedoči upravo onaj ko ih najbolje poznaje: pravnik po pozivu, umetnik po porivu.’’

Dragana Beleslijin