Rezerva

Princ Hari je vojvoda od Saseksa, suprug, otac, humanitarac, vojni veteran, pobornik podizanja svesti o značaju mentalnog zdravlja i borac za zaštitu životne sredine. Živi u Santa Barbari u Kaliforniji, sa porodicom i tri psa, iznosi svoju priču, i s ogoljenom i neustrašivom iskrenošću opisuje svoj put. Ključna publikacija, knjiga Rezerva, puna je uvida, otkrića, samopreispitivanja i teško stečene mudrosti o večitoj moći koju ljubav ima nad tugom.

Dvanaestogodišnji princ Hari, pre nego što je ostao bez majke, svima je bio poznat kao bezbrižno dete, vetropirasta rezerva ozbiljnijeg naslednika. Tuga je sve promenila. Teško mu je bilo u školi, borio se s gnevom i usamljenošću – a kako je štampu krivio za majčinu smrt, teško mu je bilo da prihvati život pod budnim okom javnosti.

U dvadeset prvoj godini pristupa Britanskim oružanim snagama. Disciplina vojske daje mu strukturu, a nakon dva odlaska na front, u domovini ga smatraju za junaka. Međutim, uskoro je počeo da se oseća izgubljeno kao nikada pre jer je patio od posttraumatskog stresa i postao žrtva onesposobljavajućih napada panike. A ponajviše od svega ga je mučila činjenica da nije uspeo da pronađe pravu ljubav.

Tada je sreo Megan. Svet je očarala filmska romansa para i svi su se radovali njihovom bajkovitom venčanju. Ipak, od samog početka, Hari i Megan su bili na meti štampe, žrtve talasa verbalnog nasilja, rasizma i laži. Dok je gledao kako njegova supruga pati, svestan da su ugroženi i njihova bezbednost i njihovo mentalno zdravlje, Hari nije video drugi način da spreči da se tragična istorija njegovog života ponovi do da pobegne iz otadžbine. Vekovima je napuštanje kraljevske porodice bio čin na koji su se malobrojni odvažili. Poslednja osoba koja je to pokušala je zapravo bila njegova majka...

Bila je to jedna od najtužnijih slika XX veka: dva dečaka, dva princa, koračaju iza kovčega svoje majke dok ih svet gleda, u žalosti – i užasu. Dok su princezu Dajanu spuštali na večni počinak, milijarde ljudi su se pitale šta prinčevi Vilijam i Hari osećaju i misle – i kako će njihovi životi dalje teći.

I najzad evo priče, barem za Harija.

DOGOVORILI SMO SASTANAK nekoliko sati nakon sahrane. U Frogmorskim
vrtovima, pored stare gotske ruševine. Ja sam stigao prvi.
Osvrnuo sam se, nigde nikoga.
Pogledao sam telefon. Nije bilo ni tekstualnih ni glasovnih poruka.
Mora da kasne, pomislio sam, pa se naslonio na kameni zid.
Sklonio sam telefon i rekao sebi: sačuvaj mir.
Vreme karakteristično aprilsko. Nije više zima, ali nije još ni proleće. Drveće
golo, ali je vazduh bio blag. Nebo sivo, ali su se lale pomaljale. Svetlost bleda, ali
je indigo jezero svetlucalo.
Kako je sve iepo, pomislio sam. I kako tužno.
Nekada davno je ovo trebalo da bude moj dom, zauvek. Ali pokazalo se da je
to tek još jedna kratka stanica.
Kada smo moja supruga i ja pobegli odavde, strepeći za duševno zdravlje i
fizičku bezbednost, nisam bio siguran da ću se ikada više vratiti. Bilo je to u ja-
nuaru 2020. godine. I sada sam, petnaest meseci kasnije, ponovo ovde, nekoliko
sati nakon što sam se probudio i zatekao trideset dva propuštena poziva, i nakon
jednog kratkog razgovora s bakom, od koga mi je srce zadrhtalo: Hari... deda je
preminuo. »
Vetar je dunuo jače, postao hladniji. Povio sam ramena, protrljao nadlaktice,
pokajao se zbog tanke beie košulje. Voleo bih da sam se presvukao iz odela koje
sam nosio na sahrani. Poželeo sam da sam se setio da ponesem kaput. Okrenuo
sam leđa vetru, pogled mi je pao na gotsku ruševinu, koja se izdizala iza mene, i
koja je u suštini bila gotska koliko i Milenijumski točak. Njenom izgledu je malo
doprineo vešt arhitekta, malo scenski efekat. Kao i većina stvari ovde, pomislio sam.