Raspletivi versi

Saša Mićković o poeziji Čedne Radinović Lukić :

’’SIMBOLIKA ČEDNOSTI POETSKOG IGROKAZA

Čednost je oličenje anđela i muza, plemenitih, svevidećih i spasonosnih duša, pa nebolikih bića koja borave u onostranim, nadmisaonim, skrivenim i ušuškanim svetovima. Bogoljubna bića su nadahnuta, opčinjena, uzvišena i nadasve osećajna. Ona su zaokupljena raznolikim lepotama, kako duševnim, tako i materijalno opipljivim, vidljivim, znanim i jasnim. Čarolikosti i krasote su uvek pred očima takvim ljudima, a reflektujuća stvaralačka energija ih zasipa i ne dozvoljava im da utihnu i klonu...
Zato sam se iznenadio kada sam saznao da jedna pesnikinja nosi ime, kao zastavu, simbolično i ponosno, a retko – ČEDNA Radinović Lukić! Ne samo to, čak je i kreativni naboj – kapisla i puls, odzvon – kod naše poetese čedan, nežan, vibrantno snažan, a stihovi jesu umiljati, mazni, ali i razarajući, pulsirajući, krvotočni i eksplozivni, hučni, kada je to potrebno i neophodno zarad opstanka i napredovanja versifikacijske veštine i normativa. Ona pripada sorti bića koja se ne plaše, a i ne stide da najtananije emotivne strune razapnu i razgranaju preko Beograda, cele Srbije, Hrvatske, Balkana, naravno i šire... Čedna dozvoljava olujama i beznadicama da te mikronske duhovne niti ljuljaju, zatalasavaju, upliću i mrse niz životni pejzaž, koji je često zelenkast, šarenolik i opojan, ali ponekad i sivkast, jesenji, tužan i suzoklizan, Ujevićevski gorak...

Čednine poetske oči su širom otvorene i uperene u istinitost življenja, a vidikove crte su pomerene k nedokučivim daljinama, koje su dostupne samo umetnicima i fantastima. Takva je pesnikinja Čedna. Retko se sreću žene koje svoj duboko skriveni emotivni instrumentarij štimuju i sviraju neprekidno, a skladno, nadahnuto i muzikoljubno. Pesnikinja poetske dirke, crnim i belim poljima života, stiska i muzicira kao po klavirskoj, zvonkoj skali. Nema odustajanja od bola, sreće, ushita i straha u stihopletu, dok ga Čedna daruje, a svako podarivanje je čiste, kristalisane božanske prirode, jer je korisno poetoljupcima i zanesenim, opčinjenim nebotražiteljima. Čedna je pored svega toga u sazvežđu stihova i pevopoja, sačinila zaokruženi duhovni egregor – čitavu paletu energetskih struja, pa silnih pokretača životne energije i ovatrenosti.

Ako bih osmatrao stihove i tehnike s oštrog i britkog stanovišta kritike, odmah bih akcentom naglasio, prelomljen ritam, zalomljenost misaonih sfera... Ali naspram poetskih klizišta uvek stoje bravure, maestriranja i visprena poentiranja rečima, tako da ću se u recenziji baviti samo ključnim šiframa knjige, a one su otključaonica za svaku bravu i katanac u versifikacijskoj nauci.
Čedna je pevljiva, pričljiva i otvorena prema zemljanima, i oni su naravno prema njoj. A kako i ne bi bili kada se pročita: Ipak je lepše biti pesma, nego pesnik... što tugu neretko ispisuje... Treba se odreći mnogih dnevnih lepota, zarad krasote pesme, otkazati poslušnost životu, da bi u stih bio ubrizgan eliksir iz vena. Čini se da žrtvovanje pesnika zbog lepote pesme u knjizi poprima smisao uzvišenog čina umiranja Čoveka, da bi se rodila mlada i krhka Pesma, kao lastar s duše, dok lebdi. Feniksova je to žrtvena žeravica, zatim jaka vatra, koja svakako pročišćava i oslobađa pesnikinju. Jasno je da se dobra poezija rađa iz pakleno vrelog bola, pa zato i Čedna oscilira u bolno misaonom procesu, koji je stvaralački zarobljava, pa raskiva sve lance nakon vaskrsavanja slobodnog stiha. Konzumiranje ovakve poezije preporučujem u malim količinama, a svakodnevno. Na takav način čitanje će biti lekovito, blagotvorno i melemno.

Razgledajući prvu Čedninu knjigu „Refleksija jednog tanga”, uočio sam da je njen stihoplet duboko zašao u sve životne tokove, dešavanja i protoke, ali je pesnikinja fino i odmereno koristila i filosofska načela, koja nisu napadna, opterećujuća, već lakoletna, prihvatljiva i svima dostupna, razumljiva. U ovoj knjizi Čedna se rukovodi sopstvenim filosofskim zamislima i proračunima, a njena druga knjiga je ostvarila napredak na svim poetskim poljima: versifikacija, sintaksa, ovladavanje mislima, kontrolisanje energije reči, stišavanje emotivnih oluja, upotreba metafora i novih stilskih figura... Tako nas naizgled neprimetno poetesa uvodi u svet reči i misaonu centrifugu:

Misli moje bune se, s puta skreću,
nerazumljiv razlog, nepotpun,
verovanje u privid,
bledom istinom predstavljen...
(Iz pesme Misli moje)

Da, promišljaji u knjizi koja će čitaoce oplemeniti i privući, jesu buntovni, mada stranputica nema i nisu naznačene u mom osvrtogledu, ali prividi, često dubokosežno uklesani u ovoj pesmi, pa i u celokupnoj poetskoj građi – japiji, pažljiv posmatrač, analitičar i slovobrižnik, moraće dobro da prouči, do tančina razvrsta i razdeli, kako bi pravedno i precizno na kraju opusa dao i konačan sud… Poetesa je nošena novim talasom i stilom, slobodnim stihom, koji je oslobođen od mnogih strogih pravila, zakona i potreba, tako da ona pripada novonastaloj pesničkoj struji. Nadam se da će lirika u novim tokovima uspeti da se zadrži, ojača i rasplamsa. Što se tiče poetesine lirične note, ona je prozno komforna, a lirski zastupljena u tačnoj meri koju slobodan stih i iziskuje. Mnogi će joj zameriti na slobodoumnom ponašanju prema starokovnoj poeziji, ali ja kao recenzent i sonetista, ljubitelj stroge forme, neću, jer verujem da se iz svakog poetskog eksperimenta stvaraju oličenja nove lepote i tehnike. Zar to i nije svrha uvođenja noviteta? Odgovor će dati knjiga čitaocu kada je pročita u celosti. Oslušnimo:

Znaš li da samo tvoje ruke
dlanove užarene imaju,
dok na njima moje uče da snivaju?
Znaš li da kroz moje pore
tragovi tvoje sete se čuvaju?
Oni me čudnim mirom uspavljuju...
Znaš li da mi koža tvojim mirisom odiše?
Ni kiše hladne ne mogu joj ništa više!
(Iz pesme Znaš li)

Usred slobodnog stiha Čedna na veoma fin način provlači rimovanu skalu, nenametljivu, pitku, a muzikalnu i dopadljivu. U nekim slučajevima nije dobro nasilno umetati rimovan sistem kroz pesmu, ali poetesa zadnje slogove u stihu naslanja jedan na drugi, treći... tako da se stiče utisak koji širi himnični prizvuk prilikom čitanja. Neruda je lirsku poeziju slogotvorno stvarao, a bez rimovanih bravura, dok Čedna slobodan stih u nekim segmentima ozaruje rimom, i na taj način daje do znanja da veoma dobro vlada, a i sve bolje, raznim tehničkim tajnama i sistemima. Iz pesme u pesmu, iz knjige u knjigu, stvoriteljka ovog vrednog poetskog dela napreduje, ostvaruje se, uzleće i postaje zaista vredna pažnje, razmatranja i čitanja!

Mnogo knjiga poezije se tokom jedne godine odštampa. Neke završe u knjižarama i tu skupljaju prašinu na rafovima. Neke zbirke se poklone i razdele uz nadu da će ih neko odškrinuti, a tek mali broj knjiga, onih dobrih, zaluta baš do sladokusaca i ljubopitkih snevača o lepoti stiha. Ova knjiga neka doluta do vaših ruku, poštovani čitaoci, jer će vam prekratiti patnje, a doneće fine osećaje, dobronamerne stihove i uzvišene krasote umetničkih cvetova! Čedna je veoma brzo napredovala, ostvarujući se kao pesnikinja, neka joj je na čast. A vi, koji sada ovu knjigu držite u rukama i čitate recenziju, odmah napustite moj osvrt na poeziju, i preusmerite se na početak knjige i stihovez, jer lepota se tu krije i oblistava!

Kragujevac, 30. 09. 2017.’’