Problemi vaspitanja u svetlu hrišćanske antropologije

Problemi vaspitanja dece i mladih sa stanovišta religije i vere.

Čitaocu

U stvaralačkom opusu istaknutog ruskog mislioca Vasilija V. Zenjkovskog (1881-1962) važno mesto zauzima izučavanje pedagoških problema. Ovim problemima su posvećena dela: Princip individualnosti u psihologiji i pedagogiji (1911), Socijalno vaspitanje, njegovi zadaci i putevi (1918), O pedagoškom intelektualizmu (1923), Psihologija detinjstva (1924), Pedagogija i psihologija (1925), O psihologiji savremene ompadine (92T), Problemi vaspitanja u svetlu hrišćanske antropologije (1934) i mnoga druga. Suštinu pedagoške koncepcije V. V. Zenjkovskog čini ljubav prema detetu, uvažavanje deteta, uvažavanje njegove ličnosti, priznavanje njegovih nagomilanih a još neostvarenih duhovnih mogućnosti, priznavanje njegovog intelekta, kao i zahtev da odnos prema veštini „vaspitavanja čoveka u detetu" bude veoma pažljiv.
Pedagoške ideje V. V. Zenjkovskog su vremenom dobile jasno izraženu religijsku obojenost.
U jednom od njegovih najboljih dela u knjizi Proble mi vaspitanja u svetlu hrišćanske antroplogije, koja je premijerno izdata u Parizu i tek sada, nakon više od pola veka, u Rusiji čitalac se upoznaje s osnovama hrišćanskog učenja o čoveku, s osobenostima razvoja dečije duše i duhovnog života u raznim periodima detinjstva i s osnovnim problemima i principima pravoslavne pedagogije.
* * *
V. V. Zenjkovski je smatrao da je pedagogija već zahvaljujući principima svog viđenja sveta povezana sa sveukupnim životom zato što ličnost nije zatvorena u sebe, nego ulazi u sistem ovog sveta i pokorava se njegovim za konima. „Ne radi se o tome da se istine Pravoslavlja veštački povežu sa problemima i učenjima savremene pedagogije, nego o tome da se pronađe unutrašnja veza istinskih i važnih dostignuća savremene pedagoške misli s onim dubokim razumevanjem čoveka koje razvija hrišćanstvo“.
Najvažniji predmet pedagogije, po mišljenju V. V. Zenjkovskog, je načelo slobode u čoveku. On je isticao: uvažavanje dečije individualnosti, priznavanje prava deteta da ide svojim putem, da ima svoje ukuse i interesovanja, odbacivanje onog čemu se unutarnja dinamika duše protivi svakoj prinudi, a sve to učvršćuje ideju slobode u savremenoj pedagogiji. Izvan slobode, ubeđen je on, nema vaspitanja: ono se bez nje pretvara u dresuru.
Međutim, sama sloboda nije dovoljna mora se ostvariti veza slobode i dobra. Svoje poimanje čoveka pravoslavna svest zasniva na dubokom osećanju njegove vrednosti; mora se priznati učenje o liku Božijem u čoveku. Moramo videti, smatra Zenjkovski, primat duhovnog načela u čoveku; čovek je ,duhovan i u grehu, i u dobru, i u istinskom znanju, i u zabludama, i u poklanjanju lepoti i čulnosti“.
Ideja ličnosti se, po njegovom ubeđenju, može uskladiti sa socijalnom sredinom jedino kroz sabornost ne samo prirodnu, koja znači stvaranje kolektivnog duhovnog načela, nego pre svega kroz blagodatnu sabornost koju predstavlja Crkva. V. V. Zenjkovski je saglasan s koncepcijom po kojoj „mi“, a ne ,ja“, čini polaznu osnovu individualnog socijalnog razvoja. Nemoguće je ne prihvatiti visokomoralnu tezu V. V. Zenjkovskog da se „istinski individualno u nama tako duboko prepliće sa socijalnim, da povođenje samo za individualnim već predstavlja narušavanje čovekove celovitosti I pojačava u njemu ono što se suprotstavlja dobru".
On smatra da je podela detinjstva na različite periode povezana s različitom dispozicijom* u dečijoj duši. Zato,razumeti temu detinjstva znači razumeti razvoj načela ličnosti, razvoj njenih duhovnih snaga razuma i slobode, stvaranja i samoregulacije. Period „nezrelosti" se deli na rano detinjstvo, takozvano drugo detinjstvo, dečaštvo i mladost. U ranom detinjstvu dete se uživljava u celokupan nebrojeni svet značenja, u prirodu i u ljudske odnose. Osnovna crta „drugog detinjstva" je težnja deteta da se prilagodi svetu i ljudima, poretku prirode i socijalnog života. Za dečaštvo su karakteristični sklonost ka maštanju, irealizam, odsustvo želje za suočavanjem s realnošću, uverenost u pravo da se živi po meri svog vlastitog sveta. Iz dečaštva u mladost pristiže moćna sila polnosti, ukroćena i prosvetljena razvojem erosa. Mladost je period unutrašnjeg jedinstva i stvaralačke celovitosti, zanosa i nadahnuća, odnosa prema svetu i ljudima, koji je zasnovan na poverenju, a sve to prožima religiozna vera u Boga.
Pedagoško uticanje na ličnost, smatra V. V. Zenjkovski, ni u jednoj svojoj fazi ne sme gubiti iz vida eshatološki momenat. „Vaspitanje je kaže on upućeno pa konkretnu ličnost čija sudbina odlazi u eshatološku perspektivu u koju se svi mi uključujemo kroz smrt. Ne sme se živeti kao da nema smrti, ali se ne sme ni vaspitavati kao da nema smrti“.
V. V. Zenjkovski podvlači da moralni život postaje uslov uređivanja naše duhovnosti samo onda kad se on razume kao religiozni život. Moralni život je uz to, tvrdi on, neodvojiv od rada; ono što priznajemo za dobro i istinu, mi moramo ostvariti u životu. Međutim, ni rad nije apsolutan zato što može da guši duhovnost.
Ni disciplina nije apsolutna; ona je instrumentalni faktor duhovnog vaspitanja deteta. Niti disciplina radi same discipline ima vrednost, niti je njen smisao u zaštiti apstraktnih principa: ona ne sme da guši duhovni život. Smisao discipline je u regulaciji onoga u čemu se duhovni život konkretno ostvaruje.
Najvažniji princip pedagogije po V. V. Zenjkovskom jeste princip individualnosti.
Po njegovom ubeđenju ne postoji jedan zajednički ideal za sve; svaka individualnost otkriva svoj put razvoja i na kraju svačijeg puta svetli njegov sopstveni, individualni ideal. Vaspitavanje individualnosti je istinski cilj pedagoškog delovanja. Kakva je priroda tog delovanja?
Najvažniji zadatak pedagoga je da shvati konkretnu, neponovljivu ličnost, dušu deteta, da se uključi u nju, da joj pomogne. Postoji samo jedan put kojim se približavamo tajni čovekove duše to je put ljubavi prema čoveku. Na tom putu se ono racionalno, diskurzivno stapa s doživljajima, s intuicijom, tj. sa „transracionalnim" (po terminologiji S. L. Franka, koji je po svojim idejama blizak Zenjkovskom). Psihički vidik pedagoga se, smatra Zenjkovski, mora proširiti. „To širenje psihičkog vidika, spojeno s ljubavlju, sva punoća tih ponekad neizrecivih, ali veoma dubokih doživljaja koji nam otkrivaju realnost i vrednost npdividualnosti se posebno poučno ispoljava u onim slučajevima smatra on kad pogled pun ljubavi ne otkriva već postojeću, nego samo moguću... individualnost. Taj slučaj se sa svom odlučnošću i neodoljivošću istinskog otkrivanja izliva pred nama u majčinoj ljubavi. Majke ti prirodni pedagozi svom silinom svoje ljubavi potvrđuju vrednost voljenog deteta uprkos svim činjenicama". Teorijska analiza, primećuje Zenjkovski, zanemi pred tajnama individualnosti. Diskurzivna, logička svest se samo približava toj tajni, ali ne uspeva da je odgonetne. Naše opštenje s dečijom dušom je pedagoški plodonosio samo onda kad je regulisano ljubavlju prema detetu i verom u njega. Samo osećanje njegove individualnosti nije samo racionalnost. „Nama ne nedostaje pouzdanje u naše pedagoško čulo, nama je potrebno nadahnuće da bismo pronašli put kojim možemo uticati na dušu. Tajna dečje duše se shvata i to nejasno jedino mistički i samo predani tom pedagoškom čulu i nadahnuću možemo naći onu dirku koja će, kad je dodirnemo, u duši izazvati željeni zvuk... Priđite detetu s ljubavlju, predajte se neposrednom osećanju i doživećete svu realnost i svu nedokučivost individualnosti, shvatićete p to daje život duše tajna, shvatićete mistički karakter pedagoškog uticaja".
Zenjkovski ispravno misli daje .rkivot polnosti u čoveku najnepristupačniji n najmanje uređen deo našeg bića“ i rad na njegovom „uređivanju" smatra veoma važnim ,jer ni odbacivanje polnosti, ni bezbrižpo povođenje za svakom njenom pobudom ne donosi... pravilan život". On dosledno analizira manifestacije polnosti u raznim životnim dobima, iskušenja i opasnosti koje vrebaju kako adolescenta, tako i mladića, i međusobni odnos uticaja seksualnosti i erosa (zaljubljenosti, duhovne strane ljubavi). V. V. Zenjkovski je ubeđen da energija polnosti, prelazeći u polnu energiju (njen telesni izraz), ima i svoj psihički izraz potrebu za ljubavlju. Po njegovom ubeđenju to je jedna od najdubljih i stvaralačkih pobuda u nama i njena bit je u dubokoj potrebi da se nadmaše granice sopstvene ličnosti i postigne potpuno i duboko sjedinjenje s voljenim bićem. Potreba za ljubavlju je, primećuje on, odricanje od samog sebe, težnja da sebe damo drugom, voljenom biću, da se sjedinimo s njim. Zadovoljavanje seksualnih želja bez ljubavi je, po njegovim rečima, izrugivanje i izopačavanje zakona celovitosti koji je utemeljen u našoj duši. On čvrsto veruje da samo bračni odnosi mogu razrešiti sve duhovne potrebe i težnje vezane s polnošću.