Priča o ’’o’’

Iz recenzija :

PRIČA O „o“, vokovizuelna knjiga umetnika, nije pojedinačni segmentni rad, nego je sekvencijalan, razvijen u vremenu. I nije posredi sekvencijalnost priče, nego sekvencijalnost situacija. Izabrani objekat se razmatra iz različitih aspekata. Knjiga je tako artikulisana da je primalac stalno sučeljen s parom naspramnih stranica. Uvek postoji značenjska veza gornjeg i donjeg dela stranice, dok u desetak slučajeva postoje i relacije između obe naspramne stranice. Glavni subjekat i objekat knjige je „o“. On može biti nula, slovo „o“, prazna kugla, puna kugla, Zemlja izdaleka, crna rupa, itd. Međutim, pored simbolisanja raznih objekata, „o“ može biti i znak. Značenje uvek iniciraju dve grupe znakova: s jedne strane je glavni subjekat „priče“, koji može biti ikonički, verbalni i brojčani znak, a s druge se uvek nalaze verbalni znaci, tj. kratki iskazi, koji sadrže ponavljanja ili im se završeci rimuju. Na četiri mesta, pomoću muzičke notacije, naznačeni su i izvesni zvukovi koje treba povezati s verbalnim iskazima. Razvojnost ove knjige ne zbiva se u okviru jedne teme, već prolazi kroz razne teme, pri čemu se zavisno od njihove prirode komponovao početak, razvojni deo i kraj „priče“ o „o“.

Vladan Radovanović

Ovakva otvorenost i plurispacijalnost Radovanovićeve poezije i stvaralaštva, koja se ne može svrstati ni u jednu konvencionalnu kategoriju, predstavljaju istovremeno i šansu i rizik: šansu, jer se ovde praktično izlazi izvan tradicionalnih i prividno prirodnih granica između rodova, područja, problema i kognitivnih operacija; rizik, jer većina kritičara i recipijenata očekuje upravo ovakva obeležja, nastala tokom razvoja kulture, a previđa, ili želi da previdi, sve međuprostore. Onaj, pak, za koga je svaka jednoznačnost tranzitorna, svaki skup reči srodnih po značenju – konstrukcija, a svaka inovacija samo jedan trenutak kognitivne samoorganizacije, taj bi trebalo da otkrije Radovanovića kao pionira estetskog istraživanja u najširem smislu te reči!

Siegfried J. Schmidt

Uvek je tu glavni akter priče, znak „o“ i opoziciono postavljen verbalni iskaz u komunikaciji sa njim. Tekstualna i vizuelna struktura rada na taj način harmonično se ujednačavaju u svojim prostornim odnosima i stvaraju vizuelne celine ili simboličke predstave. Odnosno, sam rad po svojoj „znakovnoj“ strukturi demonstrira vokovizuelnu praksu koja je u svojoj osnovi semiotička, i unekoliko se istovremeno oslanja na liniju alternativnih umetničkih praksi, koje još od početka 60-ih godina dvadesetog veka definišu stvaranje kao proces „koji najpre postoji u jezičkom obliku“.

... kada govorimo o knjizi PRIČA O „o”, između ostalog zapažamo i izrazito prisustvo humora i ironije. Oni su neodvojivi deo autorovog umetničkog izvođenja i u ovom slučaju, u kome se jezik i zapis neumorno prepliću sa vizuelnim (predstavom) i na taj način produkuju značenja koja primarno nisu kritička niti subverzivna, ne moraju se primarno podvući pod avangardni korpus, ako njega posmatramo u kontekstu kritike „pasivne konzumacije“ tradicionalnih oblika umetnosti. Međutim, s druge strane, ono po čemu ovi radovi svakako pripadaju ovom korpusu, kao celina vokovizuelne umetnosti, jeste njihova odlika u prevazilaženju elaboriranih, razrađenih i utvrđenih modernističkih (estetskih) vrednosti jasno teorijski definisanih tokom prethodnog 20. veka.

mr Nataša Radosavljević Kuzmanović

Uz pomoć samo jednog oblika i različitih njegovih varijacija, Radovanović svojom veštinom umetničke kombinatorije stvara raznoliku vizuelnu poemu o ljubavi, strahu, slavi, smrti, kosmosu, muzici, matematici, poeziji, kulturi i komunikaciji. Vladan Radovanović, važno je naglasiti, nije isključivo maniristički stvaralac, to jest autor čija dela imaju čisto eksperimentalnu ili samoreferentnu funkciju. naprotiv, njegovi vokovizueli dotiču se, poput Priče o „o“, raznolikih ontoloških, ezoterijskih, društvenih i umetničkih tema, razmatrajući time skoro sve dimenzije čovekovog duhovnog i materijalnog iskustva.

Pionirski posao Vladana Radovanovića u istraživanju radikalnih umetničkih postupaka, kakav je demonstriran i u Priči o „o“, nemerljiv je za našu savremenu umetnost. tokom njegovog višemedijskog umetničkog delovanja stasala je i čitava generacija srpskih postmodernih autora (Vojislav despotov, Vujica Rešin Тucić, Sava Дamjanov, Đorđe Pisarev...) čije je prozno i pesničko stvaralaštvo bilo obeleženo upravo onim avangardističkim vizuelnim eksperimentima koje je i Radovanović upečatljivo primenjivao u svojim delima. Značaj Vladana Radovanovića kao pisca, slikara, konceptualnog umetnika, pa čak i kompozitora (tragovi njegovog takođe revolucionarnog delovanja na polju eksperimentalne i elektronske muzike vidljivi su u brojnim notnim zapisima rasutim kroz Priču o „o“) nemerljiv je, ali je nažalost u velikoj meri i dalje nepriznat. Objavljivanje unikatnog književno-vizuelnog projekta poput Priče o „o“ predstavljaće – nadamo se – značajan korak u približavanju jednog u ovolikoj meri jedinstvenog stvaraoca široj čitalačkoj publici.

Miloš Jocić