Podsetnik za dušu

Uvod :

’’Već dugo postoji potreba za ovakvim podsetnikom, vodičem koji bi ljudskim dušama bio od pomoći da se podsete ko su, šta su i zašto su ovde. Ljudi znaju ko su, samo su zaboravili. Ima već puno takvih informacija, ali razbacanih i nesređenih u raznim delima i učenjima, starim i novim, neka su ideološki jednostrana, neka se trude da budu objektivna, ali su nepotpuna, dok većina savremenih knjiga o ovoj temi samo raspaljuje iluzije i podmeće dezinformacije. Ovde ćemo pokušati da učinimo ono što još nije učinjeno, da iznesemo kompletnu priču na što objektivniji način.

Svakako, to će biti uslovljeno iskustvom autora, mojim ličnim iskustvom i zrelošću. To ima dobru i lošu stranu. Loša strana su ograničenja koja svakako imam. Dobra je što se o ovome može samo lično svedočiti na osnovu sopstvenog iskustva. O životu duše može se govoriti samo ličnim iskustvom koje je dovoljno pročišćeno tako da je dobilo objektivnu vrednost.

Dobra strana je u mom slučaju još i to što sam se zadnjih trideset godina trudio da lična ograničenja smanjim i iskustvo učinim dovoljno objektivnim. To sam pre svega činio praksom zen budističke meditacije, zvanom šikan taza, zatim bezbrojnim vantelesnim iskustvima, u fizičkoj ravni, astralu i ravnima iznad astrala (hyperspace), kao i samim iskustvom umiranja. Dodatnu objektivnost o životu duša donela su mi iskustva susreta sa dušama umrlih i svojim duhovnim vodičem. Prirodu tih iskustava izneo sam u svojoj knjizi Sankhya, prikazu istoimenog učenja koje je starije od Veda, a koje objektivno prikazuje sve kategorije postojanja u svim dimenzijama. Shema kategorija sankhye se pokazala kao jedina potpuno objektivna i tačna mapa svega što se uopšte zbiva, sa kojom se mogu rukovoditi i porediti lična iskustva kako bi dobila objektivnu vrednost. Za bolje razumevanje ovoga što ovde iznosim biće od koristi da se pročita i ta knjiga. Takođe sam svoja iskustva usklađivao sa radom na sebi po učenju G. I. Gurđijeva, drevnom znanju sufizma i gnosticizma koje je on preneo, i dobar deo izlaganja ovde zasnivaće se na tim učenjima.

Možda će se nekom poznavaocu budizma, posebno zen budizma, ovde nametnuti pitanje zašto uopšte govorim o dušama kada to nije baš "budistički". Zaista i nije, ali izvorno Budino učenje kao i zen budizam koji ga najpraktičnije sprovodi, ne negiraju dušu već ukazuju na širi kontekst od individualne duše i njenog iskustva. Potpuno je lažan prikaz budizma koji negira dušu i Božansko. Još je sam Buda detaljno govorio šta se sve zbiva dušama i za života i nakon smrti, kao i o delovanju Božanskog. On je samo stavio naglasak na ono što sve to omogućava, na širi kontekst sveg tog zbivanja i na samu praksu buđenja, a ne na teorijska objašnjenja, koja su još u njegovo doba bila pokrivena sa svih mogućih strana. Kao prosvetljen, Buda je dobro znao da sve o čemu se govori postaje metafizika, da um sve projektuje kao privid da je zamišljeno već tu, da je opis ono opisivano. Stoga nije nikada govorio o cilju, već uvek samo o sredstvu za postizanje cilja. Na sve načine je izbegavao da cilj postane predmet verskog obožavanja pre njegovog istinskog postignuća. A to je upravo ono što neprosvetljeni ljudi uvek rade: kada ne mogu da postignu duhovni cilj sopstvenim naporom i preobražajem, oni od toga naprave religiju u kojoj zamišljaju da je cilj već ostvaren ili da će biti ostvaren u nekoj imaginarnoj budućnosti, ili da ga je sam Bog doneo. Buda nije pravio religiju, samo je ukazivao na put pročišćenja. On je bio higijeničar patnje. Njegov širi kontekst nam je danas razumljiviji jer o njemu na svoj način govori savremena teorija Univerzalnog Polja, kvantnog holograma koji je u osnovi stvarnosti, po kome nema razlike između najviše Božanske stvarnosti, kosmosa i našeg unutarnjeg iskustva i duševnog života. Sve je to jedno isto zbivanje; svi njegovi procesi se u celosti svode na veliko buđenje. Zato je Buda samo i govorio o probuđenju, po kome je budizam i dobio ime. Zato se jednako ispravno može reći i da ne postoje individualne duše, jer u krajnjem pogledu samo Apsolut postoji i on je transcendentalan, tj. neodrediv - kao i da postoje individualne duše koje su opet u suštini sam Apsolut, njegovi svesni subjekti - jer ipak postoji neko ko spoznaje to transcedentalno. Da zaista nema duša, kao svesnih subjekata, koje nadmašuju telo i um, koje su sposobne da shvate nepostojanost i promenljivost svega, onda ne bi moglo biti ni budizma ni probuđenja, ni samoga Bude. Samo se radi o različitoj dubini uvida, i načinima posmatranja iste stvari.

Suština probuđenja se u zenu svodi na izreku: Spoznaj svoje lice koje si imao pre svoga rođenja. To znači: spoznaj svoju suštinu ili dušu koja si bio pre inkarniranja u ovo telo; ono što si u apsolutnom smislu, nezavisno od tela i uma. To je probuđenje. Tada postaje jasan ceo proces individualnog iskustva postojanja koji nazivamo dušom, i njegovo jedinstvo sa objektivnim postojanjem koje nazivamo Apsolutom ili Božanskim. To je jedan isti proces. Spoznaja njegove istovetnosti je probuđenje.

Ali probuđenje ne bi bilo to što jeste ako se ne bi razumeo ceo proces buđenja, ceo život individualne duše, zašto uopšte postoji drama života, i kako je ona došla do probuđenja tokom života u fizičkom telu. Ovde ćemo se podsetiti na taj proces, iako je on tako mukotrpan i iluzoran da bismo najradije da ga zaboravimo, kao košmarni san koji smo davno sanjali. Možda ćemo tako pomoći dušama koje još sanjaju da se lakše probude.’’