Padalice

Iz recenzije:

’’Savremeno i tradicionalno u romanu „Padalice“ Pante Lazića

Roman „Padalice“ dr Pante Lazića, somborskog psihijatra koji živi i radi u Francuskoj, objavila je 2015. godine izdavačka kuća „Prometej“. Naziv dela je nestereotipan. Vuk St. Karadžić daje sledeće objašnjenje ove reči u Srpskom rječniku iz 1852. godine: “padalica, (u C.g) i.p. maslina koja sama opadne die von selbst abfallenden Obsrfruchte (23.Oliven) fructus aponte dicidentes“[1]. Za Lazića ova reč ima polivaletno značenje: to je naziv, kako on navodi, jedne bakalnice „Naziv je isto bio jako neobičan i silno privlačan: PADALICE, te se lako pamtio i postao reklamni slogan koji je tečno klizio s usta na usta. Razume se da je svako imao svoje tumačenje tog čudnog naziva, a niko ništa nije znao.“[2] Vlasnik bakalnice objašnjava ovaj pojam, i upozorava na njegovu simboliku: „Ako si mudar, ako si strpljiv, padalica može i u snove i u šake da ti upadne.“[3] Tajnu te reči treba da odgonetne sam čitalac, da uoči njenu metaforičnost i prodre i pomoću nje u biće romana.

Kroz dvadeset i jedno poglavlje pisac prati sudbinu bračnog para, čiji junaci nemaju prezimena. Autor pripoveda o urbanom porodičnom životu, ljubavi, iskustvu roditeljstva. Od samog početka jasno je da je tematska preokupacija pisca usmerena na stvarnost, što je je u skladu sa postmodernističkim tendencijama. Delo ispunjava očekivanja publike modernog romana: ima jednostavan stil, određenu dinamiku, lako se čita, itd. Roman je kratak jer je fabula redukovana; ostvarena je skoro potpuna defabulizacija. Autor stepenastim tipom izlaganja hronološki prati događaje i time postiže antropološku sliku jednog vremena.

` Glavni junak je Adam, kako ga je nazvala njegova supruga, jer je bio prvi čovek u njenom životu. Međutim, on je često, u svojoj sanjarskoj glavi, čuo reč Padam. Iako je koren reči identičan nazivu romana: padati, padalica, Padam, glavni junak daje objašnjenje da je to ime nastalo uz simbolično korišćenje jednačine: P + Adam= Pada+M.[4] Bio je očaran njenim očima: „Bila je to Anastazija s istim onim očima boje modrih šljiva i sa osmehom pčelice“.[5] Bio je nadahnut njenom jednostavnošću, ženstvenošću, nežnošću. I on je dao njoj ime Anastazija, svestan da je mogao izabrati bilo koje, ali to je i njegov početak, a A je prvo slovo azbuke, a „što je jako u vezi sa činjenicom da je uz nju prvi put otkrio prave čari svoje muškosti.“ [6] U njihovom braku rađaju se dvoje dece Nadežda, buduća slikarka i Dimitrije, budući lekar. Deca odlaze u beli svet, preko okeana, osnivaju porodice, rađaju se i unuci: Milica, Rada, Dušan, Spomenka, Ljubomir. Život ispisuje poslednje stranice Adamovog života: „ A potom kroz širom otvoren prozor kroz cvetiće raskošno rascvetane grane breskvice, zaista dolete bruj slavuja, potraja par trenutaka. Iščeze“.[7] A život dalje teče, obogaćen uspomenama Dimitrija i Nadežde, koji prebiraju po pronađenim žutim stranicama rukopisa, ispresovanih biljaka i dive se nacrtanoj barki, koja čini okvir romana: počinje putovanjem, brodi se kroz život, a onda se završi brodom uspomena.

Skoro svako poglavlje romana može biti posebna kratka priča jer ima sve odlike ove književne vrste. Na taj način se ostvaruju Bahtinove tvrdnje da roman nema žanrovskog kanona koji ga zbog toga čini, u izvesnom smislu, nadmoćnim nad ostalim književnim vrstama. On se bavi posebnom sudbinoma junaka a roman je forma ličnosti, kako ističe poznati mađarski književnik i filozof Bela Hamaš, a ličnost „i nije drugo do takva forma postojanja koja omogućuje prisustvo istine u ljudskom životu i posle nestanka istine iz ljudske zajednice.“ [8]

Grad, u kome se odvija radnja romana, odlikuje kulturna i društvena raznolikost. Autor koristi svakodnevni vokabular i na taj način se prilagođava zahtevima publike „koja ne očekuje ništa do li razonodu te time postaje pristupačan cjelokupnoj čitateljskoj publici.“[9] Taj vokabular je obogaćen pojedinim lokalizmima, novim kovanicama: neveštica, košmariti, šušljetati, itd, što ga čini posebno interesantnim. Žanrovski „Padalice“ pripadaju porodičnom romanu u kome se prepliću savremene i patrijarhalne crte. Savremenost je prisutna ne samo u fabuli, već i psihološkoj zamci vremena. Ne mora ništa da se dogodi a da delo bude zanimljivo. Izvanknjiževna stvarnost uticala je na poimanje muških i ženskih identiteta u kome se često tradicionalne podele brišu među polovima. Romaneskni junaci, bez obzira na pol, nose ponekad rodna obeležja suprotnog pola, što je nastalo pod uticajem savremenih životnih tokova. U ovom romanu Anastazija je emancipovana žena koja deli sve obaveze, brige i radosti sa svojim suprugom.

Tradicionalan uticaj patrijarhalnog morala provlači se kroz celo delo, pre svega u uvažavanju činjenice da je porodica toplo gnezdo koje treba čuvati kao najsvetiji Božiji dar. Anastazijina i Adamova jedina svrha u životu jeste da održe ustaljeni poredak društvenih funkcija muža i žene. Najsrećniji trenuci njihovog života obeleženi su rođenjem dece. Svojim porodičnim skladom bore se protiv sve češće uništene porodice, nestale pod vihorom otuđenog vremena, degradacijom mnogih vekovima čuvanih vrednosti. Na taj način pisac ostvaruje tvrdnju Rolana Barta da se roman bavi čovekovom intimnom istorijom. Iako religijski motivi nisu česti, oni neposredno izviru iz ponašanja članova porodice. Kada su izbegli nesreću na putu, Anastazija zahvaljuje svetom Nikoli na pomoći. Adam kaže da je srećan što su im deca krštena: „Adam samozadovoljno prokomentarisa:’ Oboje su kršteni“.[10]„Svratili su razume se i u crkvu (Anastazija je zapalila sveću da se zahvali za Dimitrija) …“[11]

Meditativni sloj romana je veoma raznolik, jer je u njega pisac ugradio svoje bogate životne opservacije. On konstatuje kakva su putovanja, u pravom i prenesenom značenju : „Ljudi se sretnu, iznenade se: Svi su isti! A stranci“.[12] Putovanja u sebi i van sebe donose patnju, iznedruju nedoumice, tkaju posebne mozaike: „Odlasci su i odvajanja. Još jedan način preživljavanja. Kao da se ide po nekom imaginarnom terapijskom protokolu uz uverenost u melem svakome jadu, i jedu, kada se kriješ negde, tamo, gde isto caruje njegova visost: paralaž sebe“.[13] Te nedoumice našeg tkanja nenametljivo se provlače kroz tkivo romana, oni su muzika sfera i ideja, pokatkad u Platonovom smislu, spoj bića i nebića. Pisac je zadovoljan jer shvata kako malo treba da se bude srećan.[14]

Prateći životnu priča Adama i Anastazije otkrivamo mikrokosmos ove porodice koja razotkriva ljudske potrebe za smirenošću, čestitošću i poštovanjem. Lazić je izdvojio tipične predstavnike savremene gradske mikrozajednice i isprepletao njihove životne putanje. Pokazao je veštinu u oblikovanju dijaloških situacija, govornoj karakterizaciji i dočaravanju atmosfere i u fokus stavio svakodnevni život koji je dovoljno zanimljiv za književno oblikovanje. Još jednom se ovim romanom potvrđuje životna istina da čovek treba da provede svoj vek sa onim koga voli.

Pred nama je novi romanopisac koji ima dar starih srpskih pripovedača. „Padalice“ kriju mnoga skrivena značenja. Ogledalo svakodnevnice prelomilo se u zanimljivu čaroliju pričanja i pripovedanja kojima pisac osvetljava nove puteve srpskog romana. Srpska književnost u dijaspori dobila je novog romanopisca čiji su koreni vidljivi u svakoj reči, ideji, čija srpska duša lebdi u zavičaju, u čaroliji detinjstva. Lazić mnoge reči čuva od zaborava, ostaje veran, tradiciji, a svemu tome daruje autentičan izraz. Ne postoji sukob starog i novog, postoji samo težnja da se mali mikrokosmos otkrije, da se nad samim sobom zamislimo i razmislimo o osnovnim životnim vrednostima i shvatimo da je hrišćanska ljubav osnova lepote življenja.’’