Od istog pisca

Name: Od istog pisca
Author: Momo Kapor

OPIS KNJIGE:

Odlomak:

PREDGOVOR

Pre trideset pet godina, dobio sam dopisnicu, jedno, već odavno zaboravljeno i iščezlo sredstvo za dopisivanje: tanki, žuti karton na kome je već bila odštampana poštanska marka – žućkasto-sivo i siroto, baš kao i sumorno vreme u kome smo tada živeli. Na dopisnici je pisaćom mašinom bilo otkucano da me na razgovor u Novi Sad, poziva Draško Ređep, tadašnje kritičarsko i uredničko ime u velikoj modi. Seo sam određenog dana na jutarnji voz i gledao kroz mutna stakla jesenji ravničarski predeo po kome je sipela dosadna, panonska kiša. Obožavam vozove. U njima sam učio prve strane reči sa mesinganih tablica ispod prozora: Ne pas se pencher en dehors de la fenktre! Nicht hinaus lehnen! E perikoloso sporgersi! U toaletu je pisalo, na svim važnijim jezicima, da je zabranjena upotreba za vreme zadržavanja u stanici. Srednja Evropa! Te reči, izlivene u mesingu, zvučale su tajanstveno; iz njihove ortografije, kao da je bilo izliven spomenik Middle Europe -u, za kojom smo bezuspešno čeznuli: romantika Orijent-ekspresa Agate Kristi, romani Viki Baum o dalekim, luksuznim hotelima, Kafka i Muzil, Frojd i Šenberg, Gustav Klimt i Egon Šile – grmljavina točkova tog voza, koji je putovao na sever (možda čak i do Pešte!), posedovala je ritam najuzbudljivijih, dramatičnih deonica simfonija Gustava Malera. Pustio sam vodu, mada je voz stajao u Inđiji.

Bio sam, kao i obično tih godina, bez prtljaga, sa rukama u džepovima. Izvadio sam ih tek u Matici srpskoj, gde me je, neobično učtivo, dočekao Draško Ređep, jedan fini mladi gospodin, već umoran od mnogih susreta sa znamenitim nadrealistima i piscima trotomnih saga o budenbrokovskoj propasti starih vojvođanskih porodica. Kao da ga sad vidim; u dobro skrojenom sivom odelu sa kravatom, okruženog, nekim, izgleda, veoma zaposlenim ljudima iz sveta knjiga. Pred njim je, dakle, stajao mlad beogradski novinar, tek izašao iz kaznenog vinkovačkog puka, gde su ga poslali zbog toga što je slušao američki džez i tako kvario omladinu. Mršav, sa očima koje još nisu izgubile sjaj, u kojima se caklila nada da se očekuje čudo, i sa izvesnom, istina malom, reputacijom čije je kratke priče tek poneko primećivao.

Stigao sam iz grada u kome su urednici pili, uglavnom, rubinov vinjak i svima govorili ti, i bio pomalo zapanjen što mi se jedan, tako ugledan novosadski gospodin, obraća sa vi. Ostali smo na vi do dana današnjeg.

Ukratko, pošto sam bio poslužen čajem, Draško Ređep mi je saopštio da očekuje moj rukopis, jer je tada bio urednik edicije „Prva knjiga”. Ko bi bio objavljen tamo, mogao je biti siguran da ga očekuje velika budućnost, ali ja nisam imao knjigu, a nisam imao ni nameru da je ikada napišem. U čistoj samoodbrani, da preživim, pisao sam, uglavnom, za novine i časopise, a bilo mi je izvedeno i nekoliko radio-drama koje su, istina, otišle u (v)etar. I, eto, stajao sam pred literarnim žrecom, koji je imao moć da dodeljuje svete korice raskupusanim svežnjevima početničkih rukopisa. Novinari, inače, beže od korica, kao đavo od krsta, mada među njima ima mnogo rasnijih pisaca nego među zvaničnim književnicima, u to vreme, već ukoričenim u teška siva odela sa hemijskim olovkama u džepovima i poučnim značkama na reverima. Ukratko, obećao sam Drašku Ređepu, da ću mu svakako doneti svoju prvu knjigu, a evo, donosim mu (nadam se, ne) poslednju. Istina, malo kasnim sa obećanim rukopisom, ali šta je to trideset pet godina za književnost! Kome je danas važno, i ko zna, da li su se Kamijeve Sveske ili Andrićevi Znakovi pored puta (ne padajući mi na pamet da se poredim sa tim velikanima), pojavili dvadeset ili trideset godina pre ili kasnije? Zar je to uopšte važno?Važno je jedino to, da sam posle trideset i pet godina, na izvesno vreme, povratio ono dragoceno, već odavno izgubljeno uzbuđenje sa kojim se piše prva knjiga. Ima li većeg honorara od tog osećanja?U ovoj knjizi, Od istog pisca, sakupljeno je mnogo toga što mi se dešavalo poslednjih pola veka; neki zvukovi, neke rečenice, neke misli, neka lica i događaji, a pre svega, onaj sjaj u očima i ona davna nada da ću jedanput i ja steći korice dok sam pisao ove odlomke ili ih govorio u pera, mikrofone i kamere novinara čije sam listove nadživeo. Evo, umesto sa svetlosmeđom, donosim Ređepu ovaj rukopis sa potpuno belom kosom, nadajući se da će mi se u toploj redakciji „Prometeja” otopiti sneg sa nje i da ću ponovo biti svetlosmeđi momak od pre trideset pet godina. Gospodine Ređep, izvinite što malo kasnim, ali znate već naše vozove i mostove, koji su navikli da budu često rušeni.

Prelistaj

Više detalja

Br.strana: 324

Povez: Broš

Izdavač: Prometej Novi Sad

ISBN: 978-86-515-0773-4

Šifra: 193207

Cena: 800 rsd

potrebna količina:

dostava i poŠtarina

naČin plaĆanja

Opcije plaćanje za kupce iz Srbije:

- pouzećem prilikom isporuke knjiga
- internet karticama Visa,Maestro i Mastercard
- preko IPS skeniraj - mBanking aplikacije
- putem uplatnice na šalteru pošte ili banke

Opcije plaćanje za kupce iz inostranstva:

- pouzećem za kupce iz BIH i Crne Gore
- putem PayPal sistema
- internet karticama Visa, Maestro i MasterCard

postavite pitanje