Metafizika blage vesti

Hrišćanstvo je tradicija čija je metafizika dimenzija najmanje proučena! To je prilično pradoksalno jer, reklo bi se, upravo dubinsko istraživanje hrišćanstva kao religije Zapada treba da privuče sve one koje se zanimaju za metafiziku i koji sledeći Genona, pokušavaju da promisle najdublje apsekte Tradicije.

Reč je o tome da se genonisstički pristup genonistički pristup rasporstranio samo u uskim krugovima intelektualne elite Zapada, gde se pod hrišćanstvom shavta rimokatolicizam. Medjutim, specifičnost rimikatolicizma je da je on svoju dogmatsku bazu gradio na svesnom odbacivanju rmetafizičkog sadržaja hrišćanstva uz potpuno ingroisanje podjednako i ontoloških i metafizičkih elemenata koji su zapravo oduvek bili prisutni u hrišćanskoj tradiciji i pre i nakon shizme.

Ali ostali su kao takvi isključivo prisutni u Istočnoj crkvi, tj. u krilu pravoslavlja. Krajem XIX veka i početkom XX veka ruski bogoslovi su uočili kao i svetovni filozofi naročitu metafizičku prirodu pravoslavlja, poklušali su da formulišu neke principe, da obnove neke dimenzije - zaboravljene dimenzije pravoslavlja. U ovoj knjizi pred nama autor želi i uspeva da dokaže metafizičku prirodu Pravoslavlja kako bi čitaocu približio poimanje suštine hrišćankse metafizike.

UVOD
Poglavlje 1.

Hrišćanska metafizika: suština problema
Hrišćanstvo je tradicija čija je metafizička dimenzija najmanje proučena. To je prilično paradoksalno jer, reklo bi se, upravo dubinsko istraživanje hrišćanstva kao religije Zapada, treba da privuče sve one koji se zanimaju za metafiziku i koji, sledeći Genona, pokušavaju da promisle najdublje aspekte Tradicije. Pa ipak, svi sporovi oko hrišćanstva se u krugovima tradicionalista po pravilu svode na prilično sporedna, praktična pitanja u vezi s virtualnom inicijacijom crkvenih tajni, odsustvom ideja cikličnog vremena i tako dalje. Iza svega toga se može uočiti prećutna saglasnost tradicionalista s tim da hrišćanstvo nije ništa drugo do redukovana, nepotpuna tradicija čiji je ezoterizam praktično izgubljen, a metafizički sadržaj nemoguće izvući ispod guste koprene egzoterijskog, sholastičkog bogoslovlja, te neodređenih i subjektivnih intuicija mistika. Svi pokušaji da se otkriju podudarnosti između osnovnih načela hrišćanstva i konceptualnih kategorija drugih, metafizički razvijenijih tradicija (u prvom redu hinduizma) davali su veoma žalostan rezultat i zasnivali su se na nategnutostima i pristrasnoj težnji da se po svaku cenu dođe do rezultata koji se podudaraju s Genonovom koncepcijom (to je najupadljivije u knjizi opata Anrija Stefana Uvod u hrišćanski ezoterizam).

Objašnjenje ove okolnosti je, međutim, prilično jednostavno. Reč je o tome da se genonistički pristup rasprostranio samo u uskim krugovima intelektualne elite Zapada, gde se pod hrišćanstvom tradicionalno shvata, u najboljem slučaju, rimokatolicizam. Ali specifika rimokatolicizma je takva da je on, počev od trenutka otpadanja Zapadne crkve od Istočne, gradio svoju dogmatsku i intelektualnu bazu upravo na svesnom odbacivanju metafizičkog sadržaja hrišćanstva; pri tome su sve sholastičke konstrukcije u suštini bile težnja da se razvije skladna bogoslovska doktrina uz potpuno ignorisanje ontoloških i metafizičkih elemenata koji su zapravo ne samo bili prisutni u hrišćanskoj tradiciji pre shizme, nego su se održali u njoj i posle raskola. Istina, oni su sačuvani isključivo u Istočnoj crkvi, to jest u krilu pravoslavlja. Ali to rimokatolici, čak i najtemeljniji među njima, izgleda da nisu ni naslućivali.

Pravoslavlje, pak, koje je sačuvalo ontološku i metafizičku punovrednost, nije moglo da, počev od određenog trenutka, u jasnim kategorijama utvrdi svoj metafizički sadržaj (to jest hrišćansku metafiziku u pravom smislu), te je uskoro nakon završetka "palamitskih sporova", kada je pravoslavni ezoterizam načinio svoj poslednji blistavi uzlet u istoriji, ta linija bila donekle marginalizovana i "zamrznuta", dok je prioritet bio dat više egzoterijskim stranama crkve.