Meditacija

Odlomak :

’’Uvod

Obično kažemo: “Da smo ga barem poznavali!” Većina od nas pri tome sigurno misli da bi pri susretu mogla da prepozna velikog duhovnog učitelja. Da li bi mogli da ga prepoznamo? Možda se ipak varamo… Međutim, moramo da se složimo da je živi učitelj znatno poželjniji od njegove knjige. Štampane reči obično ne mogu da prenesu ton njegovog glasa, a još manje duhovnu snagu koja ga prati.

Vivekananda je jedan od retkih izuzetaka. Čitajući njegove reči možemo da uhvatimo nešto od njegovog tona, pa čak i da osetimo određeni smisao dodira s njegovim moćima. Zbog čega?

Možda zato što je veći deo svog učenja izlagao svojim govorom, a nije ga zapisivao. Takva učenja imaju prednost i uverljiva su, a uz to Vivekananda govori lako razumljivim jezikom, premda to nije njegov maternji jezik. Njegov engleski jezik je čudan, sadrži neobične fraze i eksplozivne uzvike. On osvežava njegovu ličnost čak i sada, posle toliko vremena.

Ova knjiga nam donosi živo učenje Vivekanande o načinu meditiranja. Kratki citati nam govore šta je religija, zbog čega je od životne važnosti i kako je treba primenjivati da bi postala deo ličnog života. Ovu knjigu nije porebno pročitati odjednom. Dovoljno je o jednoj misli da se razmišlja čitav dan ili cele nedelje. Takva napomena traži određeno objašnjenje, ali i neograničeno promišljanje.

Vivekanandina uputstva su zbunjujuća. Usmerava svoj prst na čitaoca koji, zbog toga ne može da zamisli da su njegove reči upućene nekome drugom. On misli: “Ti!”


Vivekananda kaže:

Slušaj bolje, jer neznaš ko si. Zamišljaš da si gospodin ili gospođa X. Baš je to osnovna i sudbonosna greška. Mišljenje o sebi, bilo da je visoko ili nisko, takođe je greška, ali je to od sporedne važnosti. Možeš da se razmećeš u životu kao car Džons, ali u tome zaista ne postoji razlika. Car Džons, ako uopšte postoji takvo stvorenje, imaće podređene, a rob Džons gospodare. Ti nemaš ni jedno od toga, jer si ti Brahman, večni Bog i gde god pogledaš ne vidiš ništa osim Brahmana koji nosi milionske maske, nazvane imenima kao što je tvoje, Džons, Huarez, Đina, Janko, Jung, Đagati, Jablokov; imena koja označavaju jednu istu stvar, da JA NISAM TI.

Neznaš ko si zato što živiš u neznanju. To neznanje može na trenutak da pruža zadovoljstvo, ali u suštini je to stanje ropstva, a stoga i jada. Tvoj jad proizilazi iz činjenice da Džons kao Džons mora da umre – Brahman je večan; a taj Džons kao Džons je drugačiji od Junga, Janka i svih ostalih – dok je Brahman u svima njima jedan. Džons je u iluzili svoje odvojenosti mučen osećanjem žudnje, mržnjom ili strahom od onih prividno odvojenh bića oko njega. Ili, međutim, oseća da ga privlači neko od njih putem želje ili ljubavi pa je mučen jer ne može da ih poseduje i da s njima bude sasvim sjedinjen.

Ta odvojenost je iluzija koja može da se ukloni i treba da bude raspršena uz pomoć ljubavi večnog Brahmana u nama i u svim bićima. Zbog toga je primenjivanje religije odbijanje odvojenosti i napuštanje njenih činilaca – slave, bogatstva i moći nad drugima.

Ja, kao gospodin ili gospođa Džons, zbog tih tvrdnji osećam nelagodnost. Radim za svoje imanje i ne želim da ga se odreknem. Ponosim se da budem Džons i nikako ne bih želeo da budem Jablokov; uz to, sumnjam u njega da namerava da uzme moje posede. Tako nisam bilo koji Džons, ja sam poznati Džons. Dakle, nisam voljan da razmišljam o sebi kao o sveprožimajućoj ne-ličnosti. Potpuno odobravam reč “ljubav”, ali, za mene su ljubav Žana ili Džon, oni su mi najdragoceniji od svih poseda, oni o kojima mogu da mislim da su u posebnom odnosu sa mnom.

S druge strane, razboritost mi nalaže da ne odbacujem Vivekanandino učenje. Nelagodno je da se prizna da su njegove reči barem delimično istinite. Kada razmišljam o budućnosti osećam napetost i potištenost. Lekar mi je prepisao sedative, ali oni me ne smiruju, samo me otupljuju i uspavljuju. Zbog toga, zašto ne bih svakodnevno posvetio nekoliko minuta toj meditaciji? Zaista, to je i jedna vrsta osiguranja. Plaćam zdravstveno osiguranje, verujući da će zauvek da me spasi od odlaska u bolnicu. Zašto da ne uzmem Vivekanandino osiguranje u nadi da će nekako da spasi Džonsa od umiranja i gubitka svog identiteta?

Dobro, rekao je Vivekananda s blagim osmehom. Počni sa svim sredstvima, makar i zbog takvog, pogrešnog razloga. Imao je beskrajno strepljenje i smisao za šalu. Zbog nas nikada nije očajavao jer je znao sa krajnjom sigurnošću direktnog iskustva da će nas Brahman, naša prava priroda, postepeno privući k sebi.

“Neka te ne brinu neuspesi, ta mala posrtanja. Zadrži ideal hiljadu puta i ako padneš hiljaditi put, pokušaj još jednom… Pred dušom je večni život. Ne žuri se i postići ćeš svoj cilj.”

To deluje tako smirujuće. Dali se šali s nama? I da i ne. Misli tačno ono što govori, ali govori rečima učenja reinkarnacije. Rekavši da se ne žurimo, misli da imamo slobodu da ostanemo u granicama neznanja narednih hiljadu godina; iznova i iznova da nastavljamo sa umiranjem i rađanjem, sve dok nam ne bude dosta naše odvojenosti i dok ne postanemo odlučni da je okončamo. Ako nađemo da su njegove reči previše smirujuće, tada se on šali s nama.

Šta je s ovim životom?

Vivekananda je jednom rekao: “Pokušavajući da primenjuju religiju 80% ljudi postaju varalice, a oko 15% ljudi poludi; samo preostalih 5% dostiže neposredno znanje o beskrajnoj Istini.”

Da li vas to sablažnjava? Sablažnjava, ali zamislite da vam instruktor u pri vežbanju kaže: “Pokušavajući da sprovode ove vežbe 80% mojih učenika vara, jer ne izvršavaju ispravno teške vežbe; a ko 15% preterano vežba poput ludaka, sve dok se ne povrede i ne odustanu. Samo preostalih 5% menjaju svoju psihu.” Dali biste biste bili iznenađeni? Verovatno ne, ali bi lako mogli da postanete potišteni. Morali biste da prepoznate svoju slabost i da odlučite, a ne samo da vodite zabeleške.

Nema jadnijeg izvinjenja za neaktivnost od naše težnje ka slabosti, neduhovnosti i bezvrednosti. Vivekananda grmi da da smo lavovi, a ne ovce; Brahman a ne Džons. Zatim nam se opet obraća i s laskanjem nas nagovara da konačno učinimo nešto, da uložimo neki neznatan napor, čak i ako smo stari, bolesni, opterećeni zavisnošću od svetovnih dužnosti, beznadežno siromašni ili beznadežno bogati. Potseća nas da je istinsko odricanje mentalno, a ne fizičko. Ne zahteva da napustimo ženu ili muža, a ni odvajanje od dece. Samo treba da pokušamo da shvatimo da oni stvarno nisu naši i da treba da ih volimo kao boravište Brahmana, a ne kao puke osobe. Takođe, preko je potrebno da shvatimo da su naši takozvani posedi samo igračke pozajmljene na određeno vreme. Niska bisera može da bude lepa, a podjednako tako i dijamantska ogrlica. Ne postoji opasnost da se nosi ogrlica kada prestanemo da budemo svesni njihove razlike u ceni.

Vivekananda nas ponovo zasmejava i moli da ne gubimo vreme kajući je i žaleći, očajavajući i plačući nad našim gresima; obrišimo suze i posmatrajmo veselje u ovom prelepom svetu koga smo shvatili tako ozbiljno. Tako nas on, makar na kratko, ispunjava hrabrošću.

Međutim, Vivekananda nije uložio svu svoju energiju u buđenje malodušnih i preplašenih, jer oni čine 95%. U svom radu je tražio saradnike, odane i posvećene na koje je mogao da se osloni, a takve nije tražio među slabima. S vremena na vreme, svojim prodornim glasom neočekivano, usred predavanja, ovako bi pozvao onih jakih i neiskvarenih 5%:

O današnji ljudi, ako među vama postoji čist i svež cvet, neka bude položen pred gospodovim oltarom! Postoji li među vama iko mlad ko želi da se vrati u svet, neka se preda! Neka se odrekne! Jedna tajna duhovnosti je odricanje. Neka se usudi to da učini! Neka bude za to dovoljno hrabar. Nužne su takve velike žrtve.

Zar ne vidite plimu smrti i materijalizma kako kruži nad ovim zapadnim zemljama? Zar ne možete da vidite moć pohote i ne-svetosti, što izjedaju jezgro društva? Verujte mi, nećete sprečiti te stvari govorom ili pokretom koji teži promeni; samo putem samoodricanja, uzdići ćete se usred raspadanja i smrti, kao planina ispravnosti. Ne pričajte, samo pustite snagu čistoće, snagu vrline, snagu odricanja koja izvire iz svake pore vašeg tela. Neka udari one koji se danonoćno bore za zlato, da čak i u središtu takvog stanja stvari može da postoji jedan kome bogatstvo ništa ne znači. Žrtvujte sebe.

Međutim, ko je taj što će to da učini? Ne onaj ko je iscrpljen i star, izlizan i smrvljen od društva, nego najsvežiji i najbolji, mlad i lep. Položite svoje živote. Učinite se slugom čovečanstva. Budite živa propoved. To i ne-govor su samoodricanje.

Ne kritikujte druge, jer su sva učenja i sve dogme dobri; pokažite im svojim životom da religija nije stvar knjiga i verovanja, nego stvar duhovnog ostvarenja. Samo oni koji su to videli shvatiće ovo; inače, takva duhovnost može da bude data drugima čak iako nisu svesni tog dara. Samo oni koji su dosegli tu snagu nalaze se među velikim učiteljima čovečanstva. Oni su snaga svetlosti.

Što više takvih ljudi jedna zemlja stvara, više se uzdiže. Zemlja gde takvi ljudi ne postoje propada. Ništa ne može da je spasi. Zbog toga moj Učitelj poručuje svetu: ”Budite svi duhovni, postignite prvo realizaciju.”

Govorili ste o ljudskoj ljubavi, ali ta stvar je još uvek u opasnosti, da ostane sama reč. Došlo je vreme da se deluje. Evo poziva: “Delujte! Skočite, probijte se i spasite Svet!”

U svom životu jednom sam, na najjednostavniji mogući način, čuo jeku izazova. Sakupilo se mnoštvo ljudi koji su raspravljali o religijskim stvarima. Nekoliko prisutnih su naširoko i rečito govorili o Bogu i životu s molitvom. Kada je poslednji od njih završio, vidljivo uzbuđen, četvorogodišnji dečak je odlučno uzviknuo: “Ako je sve to istina, zašto činimo uvek nešto drugo?

Pitanje nas je ostavilo bez reči.

Kristofer Išervud


MEDITACIJA

PREMA JOGI


Meditacija je opisana u dve knjige. Prva knjiga je sačinjena od tekstova o meditaciji prema jogi, a druga od tekstova o meditaciji prema vedanti. Prva knjiga odražava praktični i mistični pristup meditaciji, a druga uglavnom predstavlja filozofski i transcendentalni pristup. Međutim, oba puta ističu meditaciju kao uzvišen način za postizanje prosvetljenja; oba usmeravaju namernike ka istom cilju.

Razmišljanje o čulnim objektima privući će te čulnim objektima; rasteš li tako vezan postaćeš zavistan; sukobiš li se sa svojom zavisnošću, to će se preobratiti u ljutnju. Budeš li ljut zbunićeš i poremetićeš svoj um; a sa poremećenim umom zaboravićeš lekciju iskustva. Zaboraviš li iskustvo izgubićeš sposobnost diskriminacije. Gubljenjem diskriminacije propustićeš jedinu svrhu života.

*

Nekontrolisani um, ne veruje da je Atman prisutan; Kako on može da meditira? Bez meditacijee, gde je mir? Bez mira gde je sreća?

(Bhagavad Gita II. 62, 63, 65)


ŠTA JE MEDITACIJA?


Šta je meditacija? Meditacija je snaga koja nam omogućuje da se odupremo svemu ovome. Priroda može da nas zove i kaže: “Pogledaj, tamo se nalazi lepa stvar.” Međutim, ja je ne gledam. Onda ona kaže: “Postoji lep miris, pomiriši ga!” Ja kažem svom nosu ne miriši ga i nos ga ne miriše. “Oči, ne gledajte!” Ako priroda učini neku užasnu stvar – ubije jedno od moje dece i kaže: “Sada, huljo sedi i plači! Siđi do dna!” Ja odgovaram “Ja to ne moram.” Skočim gore; ja moram da budem slobodan. Probajte to ponekad. U meditaciji, za momenat možeta da promenite prirodu. Dakle, ako u sebi imate dovoljno snage, zar neće to biti nebo, sloboda? To je moć meditacije.

Kako ona može da se dostigne? Na dvanaestak različitih načina. Svaki temperament ima svoj sopstveni put. Međutim, ovo je opšte načelo: da se postigne obuznanost svog uma. Um je kao jezero, a svaki kamen koji padne u njega podiže talase. Ovi talasi nam ne dozvoljavaju da vidimo šta smo mi. Pun mesec se reflektuje s površine jezera, ali ako je površina tako uznemirena da ne vidimo jasno refleksiju, pustimo ga da se smiri. Ne puštajte prirodu da se uzdiže u talase. Ostanite mirni i onda, ubrzo ona će da vam se preda. Onda mi znamo šta smo. Bog je već ovde, samo je um previše uzrujan, uvek jureći za čulima. Vi zatvorite čula, a ipak još uvek se kovitlate i kovitlate okolo. Baš ovog momenta ja mislim da sam u pravu i da ću meditirati o Bogu, a onda za jedan minut moj um ode u London. Ako ga ja izvlačim odatle, on odlazi u Njujork da misli o stvarima koje sam tamo uradio u prošlosti Ovi talasi treba da se zaustave snagom meditacije.


DVERI BLAŽENSTVA


Meditacija predstavlja ulaz koji u nama otvara beskonačna radost. Molitve, ceremonije i svi drugi oblici obožavanja za meditaciju su jednostavno dečji vrtić meditacije. Moliš se za nešto, nešto nudiš. Postoji teorija da svako uzdiže svoju sopstvenu duhovnu snagu. Moguća je upotreba izvesnih reči, cveća, kipova, hramova, ceremonija, kao što je talasanje svetlosti koje dovodi um do tog položaja, ali to stanovište je uvek u ljudskoj duši i nigde drugde. Ljudi to sve rade, međutim ono što oni čine i neznajući to, čine znalački. To je moć meditacije.

Moramo da treniramo sebe savesno i postupno. To nije šala – nije pitanje dana ili godina ili možda rađanja. Ne mari! Povlačenje mora da se nastavlja. Znalački, voljno, povlačenje mora da nastavlja, da se odvija. Inč po inč i mi ćemo stvoriti osnovu. Počećemo da osećamo i stvarno zaposednemo ono što niko ne može da nam uzme – bogatstvo koje ni jedan ne može da uzme, bogatstvo koje niko ne može da uništi, radost koju nikakav jad više ne može da naruši.


U POTRAZI ZA ISTINOM


Joga je nauka koja nas uči kao da ostvarimo ove percepcije. Nema velike koristi da se govori o religiji dok se ona ne oseti. Zbog čega ima toliko mnogo smetnji i nemira, tako mnogo borbi i svađa u ime Boga? Više se prolilo krvi u ime Boga, nego zbog bilo kog drugog uzroka, jer ljudi nikada nisu išli do glavnog izvora; oni su se samo zadovoljavali da iskazuju intelektualnu saglasnost prema običajima svojih predaka i želeli su da i drugi to čine. Kakvo pravo ima čovek da kaže da poseduje dušu, ako je ne oseća; ili da postoji Bog, ako ga ne vidi? Ako postoji Bog mi moramo da ga vidimo, a ako postoji duša moramo da je opažamo; inače bolje je da ne verujemo. Bolje je da se bude prostodušan ateista nego licemer.

Čovek želi istinu, želi da iskusi istinu za samog sebe; a kada je shvati, realizuje, oseti u svom srcu, samo onda objavljuje Vede; a sve sumnje iščezavaju sva tama se raspršuje i svo nepoštenje se ispravlja.

KAKO JE NESPOKOJAN UM!

Kako je teško da se kontroliše um! Dobro je upoređen sa poludelim majmunom iz priče koja sledi.

Bio je jedan majmun, nemiran po svojoj sopstvenoj prirodi, kao što su svi majmuni. Međutim, to nekome nije bilo dovoljno, pa mu je dao da slobodno pije vino i on je postao još više nemiran. Onda ga je ujeo škorpijon. Kada čoveka ujede škorpijon on skače okolo čitavog dana, tako se siroti majmun našao još u težem položaju. Da bi se upotpunila njegova nevolja u njega je ušao demon. Koji jezik bi mogao da opiše nekontrolisani nemir tog majmuna?

Ljudski um je kao taj majmun; po svojoj sopstvenoj prirodi on je neprestanono aktivan, zatim postaje opijen vinom želja, povećavajući na taj način svoju zbrku. Nakon što ga zaposedne želja dolazi ujed škorpijona ljubomore na uspeh drugih, a poslednji od svega demon oholosti ulazi u um, čineći da o sebi misli kao o nekom veoma važnom. Kako je teško da se kontroliše takav um!


SILAN ZADATAK


Prema jogijima, postoje tri glavna nervna toka; jedan nazivaju Ida, drugi Pingala, a srednji tok je Sušumna, a svi se nalaze u kičmenom stubu. Ida i Pingala, leva i desna, su skup nerava dok je centralni Sušumna tok šupalj i nije skup živaca. Sušumna je zatvorena i obični ljudi je ne koriste, jer oni rade samo kroz Idu i Pingalu. Kroz te nerve neprekidno se kreću gore dole struje, prenoseći naredbe drugim delovima tela kroz druge živce koji se pružaju do različitih organa u telu.

Pred nama je veliki zadatak, a prvi i glavni je da ostvarimo kontrolu nad ogromnom masom utonulih misli koje u nama postale automatske. Zla dela su bez sumnje na svesnom nivou, međutim uzrok koji je proizveo ta zla dela je daleko ispod područja nesvesnog, nevidljivog, pa je zbog toga snažniji.

Prvi deo studije je kontrola nesvesnog. Sledeće je da se ode izvan svesnog. Dakle, otuda vidimo da ovde mora da postoje dva posla. Prvo, pomoću pravilnog rada Ide i Pingale, koje su dve postojeće bitne struje, da kontrolišemo podsvesno delovanje; a drugo, da idemo čak i izvan površinske svesti.

Samo je onaj jogi, ko posle dugotrajne vežbe samo-usredsređivanja, dosegne do ove istine. Tada se otvara Sušumna i struja koja nikada ranije nile ulazila u ovaj novi prolaz, nalazi svoj put kroz nju i postepeno se uzdiže do različitih lotos centara, sve dok konačno ne dopre do mozga. Tada jogi postaje svestan onoga šta zaista jeste, sam Bog.


OKOLINA ZA MEDITACIJU


Oni od vas koji možete da priuštite sebi, biće bolje da imate sobu samo za ovu praksu. Nemojte da spavate u tom sobi, ona mora da se drži svetom. Ne smete da uđete u tu sobu pre nego što se okupate i dok ne budete potpuno čisti u telu i duhu. U to sobu uvek stavljate cveće; ono je za jogija najbolje okruženje, a takođe i prijatne slike. Ujutru i uveče palite tamjan. U toj sobi nemojte da se svađate, ne ljutite se i nemojte imati misli koje nisu svete. Dozvoljavajte samo osobama koje imaju iste misli kao vi da ulaze. Onda će postepeno u toj sobi da nastane atmosfera svetosti tako da, kada se osećate jadno, tužno, neodlučno ili je vaš um uznemiren, sama činjenica ulaženja u tu sobu će da vas smiri. To je bila ideja hrama i crkve, pa čak i danas ćete je naći u nekim hramovima i crkvama, ali u većini njih je takva ideja izgubljena. Ideja je da uz pomoć održavanja svetih vibracija ta meta postanu i ostanu prosvetljujuća. Oni koji ne mogu da dozvole sebi da imaju sobu za praksu, mogu da je vrše gde god žele.


POTREBNI USLOVI ZA MEDITACIJU


Gde je vatra, ili u vodi ili na zemlji koja je zastrta suvim lišćem, gde ima mnogo mravinjaka, gde postoje divlje životinje, ili opasnost, gde se sustiču četiri ulice, gde ima previše buke, dge je puno rđavih ljudi, joga ne sme da se praktikuje. Ovo se primenjuje naročito u Indiji. Ne praktikujte je kada se telo oseća vrlo lenjo ili bolesno, a i kada je duh vrlo nesrećan i ožalošćen. Odite na mesto koje je dobro sakriveno, gde ljudi neće doći da vas uznemiravaju. Nemojte birati prljava mesta. Radije izaberite lep vidik ili sobu u vašoj kući koja je lepa. Kada vežbate meditaciju, prvo pozdravite sve drevne jogije, vašeg sopstvenog gurua, Boga i onda započnite.


VREME ZA MEDITACIJU


Morate svaki dan da vežbate najmanje dva puta, a najbolje vreme za to je pred jutro i predveče. Kada noć prelazi u dan i dan u noć sledi stanje relativnog mira. Rano jutro i rano predvečerje su dva perioda smirenosti. U tim periodima će vaše telo imati tendenciju da postane mirno. Treba da iskoristite prednost tog prirodnog uslova i da onda započnete sa praksom. Usvojite pravilo da ne jedete dok ne završite s vežbom; ako tako činite puka sila gladi će slomiti vašu lenjost. U Indiji uče decu da ne jedu dok ne budu vežbala ili izvršila obožavanje; posle izvesnog vremena to za njih postaje prirodno, pa dečak neće osećati glad dok se se ne okupa i ne odvežba.’’