Medičijeva Žirafa

Napisana sa smelošću i ljupkošću ravnom onoj što je krasila životinje i vladare koje prikazuje, ova zanosna panorama Marine Belozerske baca novo svetlo na jednu od najiskonskijih ljudskih opsesija.

Egzotične životinje odavno očaravaju i nadahnjuju ljude. Vekovima su služile kao sredstvo u diplomatiji i ratu, oblikovale način vladavine, podsticale saznanja i plenile maštu.
Medičijeva žirafa razmatra ovu temu kroz niz priča, koje počinju u antičkoj Aleksandriji, putuju preko Rima u doba republike, renesansne Firence, astečkog Meksika, Praga u vreme baroka, Napoleonove Francuske, američkih kapitalista u fazi surovog prvobitnog sticanja kapitala, pa sve do današnjih dana, kad su dva para divovskih panda uspela – potpuno same kako se čini – da odmrznu odnose između dveju supersila.
Knjigu je preveo Goran Erdei.


„Živopisna priča o tome kako su egzotične životinje dale doprinos politici kneževa i moćnika od Ptolemeja do predsednika Maoa... Retko kad su životinje i istorija bili tema knjige u kojoj se toliko uživa.“
Kirkus rivjuz

„U ovoj dalekovidoj i nezaboravnoj knjizi Belozerska istražuje čudo prvih susreta zapadnog sveta sa širokom lepezom živih stvorenja i podseća nas, u pravi čas, da ono što je sada tako dobro poznato nije uvek bilo takvo i možda neće uvek biti.“
Glinis Ridli, autorka Putovanja s nosorogom u Evropi XVIII veka

„Izvanredno i neodoljivo... U veštim rukama Belozerske egzotične životinje su samo polazište za čudesne avanture širom sveta. Dragoceno štivo: intelignetno, zabavno i krajnje zanimljivo.“
Pablišers vikli

___________________
ODLOMCI IZ KNJIGE


KAKO JE ŽIRAFA PRETVORILA
TRGOVCA U VLADAOCA

Palata Vekio, gradska većnica Firence, dominira Pjacom dela Sinjorija. Njene freskama oslikane dvorane odaju počast dostignućima raznih Medičija. U odaji posvećenoj Lorencu Veličanstvenom izložene su slike koje pokazuju kako mu strani izaslanici odaju poštovanje. Dok Lorenco sedi na izdignutom podijumu, oko njega se tiskaju i laktaju posetioci s vrednim poklonima. S desne strane jedan brkati čovek povija se pod težinom vaze od dragocenog metala. Drugi čovek ispred Lorencovih nogu dovodi dva konja i dva lava. Međutim, najupadljiviji i najupečatljiviji poklon stoji baš naspram Lorenca i zaokuplja gotovo jednaku pažnju kao i on: žirafa. Naviknute na veličanje Lorenca jer je Firencu u vreme renesanse uveo u zlatno doba umetnosti i kulture, moglo bi nas zaprepastiti što jedna freska umesto njega slavi egzotičnu životinju koju mu je poslao egipatski sultan Ćatbeg. Ali za Lorenca, njegove savremenike i naslednike, to je bio savršen simbol onoga što je postigao.
Lorencov deda Kozimo Mediči, začetnik ovakve zakulisne političke dinastije Medičija, majstorski je iz pozadine upravljao gradskim političkim sistemom. Manipulišući pristalicama, postizao je svoje ciljeve, a pri tom nije kršio zakone Firence. Kao racionalan i sračunat poslovan čovek, i oprezan političar, Kozimo je strogo vodio računa da ostavi utisak staromodnog trgovca skromnih prohteva (premda je živeo u poprilično raskošnoj kući) i običnog građanina republike. Zahvaljujući međunarodnoj bankarskoj delatnosti, i posebno tome što je bio papin bankar, Kozimo je često bio ovlašćen da upravlja spoljnom politikom Firence, što mu je donosilo pozamašnu moć i ugled. Međutim, i pored ugleda u inostranstvu, Kozimo se svim silama trudio da kod kuće bude neupadljiv. S druge strane, njegov unuk nije bio zadovoljan položajem trgovačkog magnata. Lorenco je želeo da postane pravi pravcati vladalac.
Osim velikog bogatstva i uticaja koje je nasledio od porodice, Lorenco je bio blagosloven i urođenom nadarenošću za politiku. Kasnije će uspeti da učvrsti svoju moć u Firenci, i u Italiji uopšte, a da pri tom ne nosi nikakvo političko zvanje. Međutim, njegov put ka učvršćivanju vlasti biće posut izdajama i bolom. Žirafom obesmrćenom na tavanici palate Vekio predstavljen je Lorencov kreativan i razmetljiv pristup stvaranju svoje vladavine.
KAO I NJEGOV DEDA KOZIMO, Lorenco je nalazio uzore na stranicama rimske istorije, posebno se diveći jednom sjajnom državniku. Godine 48. p.n.e., pošto je porazio Pompeja, Julije Cezar je predvodio uspešan vojni pohod u Maloj Aziji i Egiptu. Da bi proslavio uspehe i potvrdio svoju moć, po povratku u Rim priredio je niz zasenjujućih trijumfa. Pored ostalog što je doneo kao ratni plen, gradom je paradirao u pratnji stotina lavova, leoparda, crnih pantera, babuna i zelenih majmuna, egipatskih lovačkih pasa, papagaja, flamingosa i nojeva. Četrdeset slonova s upaljenim bakljama u surlama popelo se s Cezarom uz stepenište Kapitola. Ali najzanimljivija životinja, čudo koje je dobio u Kleopatrinom Egiptu, bila je žirafa.
Lorenco je s velikim zanimanjem čitao o Cezarovom trijumfu i žirafi, mada nije baš najjasnije kada je došao na ideju da je i sam nabavi. Budući da nije nameravao da sakupi čitav zverinjak, očigledno je žirafu smatrao sredstvom političkog napretka, velikim dostignućem koje bi samo delovalo daleko moćnije nego da je deo neke velike zbirke. Naravno, žirafa nije bila jedini ključ za Lorencovu političku suverenost – bila je samo jedan element u dobro razrađenoj strategiji za uspon na društvenoj lestvici. Umetnička dela je sakupljao podjednako smišljeno i sa istim ciljem na umu. Kupio je nekoliko slika i skulptura savremenih umetnika do čijih je dela mogao doći svaki dobrostojeći trgovac, ali otišao je i dalje od toga. Posvetio se sakupljanju istinski vrednih starina – retkih vaza ukrašenih poludragim kamenjem, drevnih dragulja i kameja, antičkih kipova u kamenu i bronzi – koje su više priličile ukusu istinskog vladaoca. Izgledati moćnije od drugih zahvaljujući skupim i raskošanim predmetima bilo je samo po sebi svojevrsna umetnost. I zato bi prava žirafa, koja nije viđena u Evropi još od antičkog doba, dala Lorencu više uzvišenosti od svih savremenika, koji su možda imali druge egzotične sisare, ali sasvim sigurno ne tako neobičnog.
Naravno, Lorenco je znao da žirafe žive u Africi. Drvena žirafa kojom je 1459. godine njegov deda pokušao nekako da podstakne samozadovoljne lavove da se pokrenu napravljena je po svemu sudeći na osnovu crteža koji je u Firencu doneo trgovac i humanista Čirijako d’Ankona, jedan od Kozimovih štićenika. Čirijako je proputovao Sredozemlje i Istok, i vratio se kući sa zapanjujućim slikama svakovrsnih zadivljujućih prizora, uključujući i žirafu, koju je video u Kairu. Međutim, jedno je doneti u Firencu crtež žirafe, a nešto sasvim drugo doneti živu životinju. Posebno zato što, za razliku od Rima, Firenca nije bila na čelu ogromnog carstva iz kog je mogla da crpi nebrojeno mnogo raznoraznih životinja. Nabaviti samo jednu žirafu bio je veliki izazov s kojim se još od vremena starog Rima u koštac nije uhvatio nijedan evropski vladar. Međutim, Lorenco je, prema Rinučinijevim rečima, „bio obdaren izuzetnom dovitljivošću“ i ukazanu priliku zgrabio je oberučke.