Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika

Beleška autora :

’’Naslov i podnaslov ove knjige, kao što red nalaže, objašnjavaju i njen sadržaj. Uz jednu dodatnu napomenu: knjiga govori o SFRJ i – neuporedivo manje – o SRJ. O dve države koje su, u trenutku kada su nastajale, u svom imenu imale reč Jugoslavija(Kraljevina Jugoslavija rođena je, znamo, kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a prekrštena je naknadno).

Ovo, hoće se reći, nije knjiga samo o muzici nego i o dve zemlje u kojima je ta muzika nastala i nestala; o dve zemlje u kojima se nikad nije znalo da li će neko propevati na bini ili će „propevati“ u policiji; o događajima i društvenom ambijentu koji je rodio pesme i izvođače za koje svi znamo.

Taj ambijent je od izuzetnog značaja, jer da je on bio drugačiji, drugačija bi bila i muzika. Drugim rečima, jugoslovenska muzika, kao i bilo koja druga, u svakom trenutku je ličila na svoju zemlju; istorija muzike gusto je, na mnogim čvorovima, isprepletena sa istorijom države. Pogledajte samo SFRJ: ona i njena muzika živele su u braku dugom nekoliko decenija, ponekad složno, ponekad u svađi, i na kraju su umrle zajedno. Romantično? Ne, jer ta zemlja i taj zvuk nisu svoje poslednje dane proveli hraneći golubove u parku, nego prolazeći kroz prvo i, po svoj prilici, poslednje masovno krvoproliće koje se u Evropi dogodilo još od Drugog svetskog rata.

Takođe, nadam se da je jasno kako ovakva knjiga zahteva da priča o svakom peri-
odu i žanru koji je na licu Jugoslavije ostavio dubok trag – ponekad, nažalost, i ružnu
brazgotinu – bude ispričana uglavnom kroz karijeru jednog ili nekoliko najpopularnijih
i najtipičnijih predstavnika, a ne kroz rasplinjavajuće nastojanje da se osvrnemo na sve učesnike jedne ere ili jednog muzičkog pravca.

Pošto smo, dakle, sve ovo ustanovili i pošto je jasno da imamo posla sa knjigom koja se bavi onom muzikom koja je bila ogledalo države, čitalac će razumeti zašto, na primer, nije mnogo pisano o nekim od najboljih jugoslovenskih rok grupa. Te grupe u umetničkom smislu ostavile su značajne tragove, ali njihova muzika je znatno manje bila odraz društvenog ambijenta, i istovremeno ga je znatno manje menjala nego što su to činile pesme Lepe Lukić ili još lepše Brene, pesme na koje čovečanstvo neće biti naročito ponosno. Otud je u ovoj knjizi – koja, pričajući o muzici, govori o društvenim i političkim lomovima kroz koje je propalo više generacija – Brena dobila gotovo celo jedno poglavlje, a desetine odličnih rok grupa jedva da su ili uopšte nisu pomenute.
Radeći ovakve stvari, prkosio sam sopstvenom ukusu i željama, ali koncepcija knjige nije dozvoljavala da bude drugačije. Tešim se time da, čak i u ovakvoj konstelaciji stvari, rokenrol – žanr koji me je vaspitao i koji mi je najbliži – zauzima ogroman prostor.

Takođe teška srca, u dubokoj senci sam morao da ostavim džez, još jedan pravac
prema kojem osećam veliku ljubav i poštovanje. Iako je ova muzika, odmah posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji predstavljala bunt par excellence, pa bi se moglo govoriti i o njenom društvenom, a ne samo umetničkom značaju, ona na duže staze nije uspela da bitno promeni fizionomiju ovdašnje masovne kulture i donese neki veliki obrt u javnom ukusu. Sve u svemu, džez je u Jugoslaviji ipak bio egzotika, a neka od njegovih najistaknutijih imena – poput trubača Duška Gojkovića ili bubnjara Lale Kovačeva – karijeru su više gradila u inostranstvu nego u svojoj zemlji. U knjizi koja se, poput ove, na sasvim očigledan način bavi
muzikom za mase, priča o džezu morala je biti svedena na kratak osvrt, i to samo na prve dane. Ali ta priča je toliko uzbudljiva i lepa – čak romantična, ako to ne zvuči previše patetično – da me već dugo ne napušta želja da je ispričam u zasebnoj knjizi.

Naposletku, čak i u okviru odabrane koncepcije, ni u jednom trenutku nisam ose-
tio ionako duboko nezdravu ambiciju da „kažem sve“. Naprotiv, hteo sam da čitaocu
ponudim priču koja će, rekoh li već, biti sažeta, pa sam tom cilju svesno žrtvovao, na primer, tvist ili embrionalnu fazu zabavne muzike. Namera mi je, uz to, bila da ova knjiga bude pitka – nadam se ne i plitka – i uprkos nekim mučnim događajima, zabavna. To, razume se, nije bio težak zadatak. Naprotiv, teško bi bilo ispričati bilo kakvu priču iz SFRJ i SRJ i biti dosadan, jer te zemlje su, i na nivou istorije i na nivou svakodnevice, neprestano nudile dramu i komediju.

Za razliku od SRJ, kojom je dominirao „patriotski kič“ podložan brzom zaboravu, pesme iz SFRJ – zemlje u kojoj sam rođen, u kojoj sam prohodao i odrastao – danas su jednako popularne kao i kada su nastale. Štaviše, mada je SFRJ umrla pre gotovo četvrt veka, neke njene pesme i izvođači slušaniji su sada nego dok je bila živa. U toj činjeni-ci nalazi se i odgovor na pitanje zašto je smisleno priču o „Titovoj Jugoslaviji“, koja je samo naizgled usputna tema ove knjige, ispričati baš kroz hronologiju njene muzike. Zato što je – još jednom se, eto, uveravamo – muzika veća od života.’’