Jednom mora da se desi

Zbirka poezije.

Iz recenzije:

’’PAPIRNE LAĐE KOJE NE BLEDE

(Milan Bastaja: JEDNOM MORA DA SE DESI, recenzija)

1.

U biografskoj belešci stoji napomena da je Mladen Bastaja objavom stihova, između ostalog, u Malom nevenu, a u Novom Sadu, rešeno krenuo da poezijom zađe u svet detinjstva. Pisati za decu nije baš lagan zadatak. Iznad svega, ali ne po svaku cenu, valja biti iskren u kazivanju, da napisano ima čistu, čestitu i jasnu promisao, bez šarene laže i olakog foliranja.

Nakon iščitavanja stihovanih dečjih zavrzlama, Mladen Bastaja me podseća na poznog Lasla Blaškovića, čiji književni sjaj ne bledi u svetu dečje književnosti ispisane na srpskom jeziku. Zašto? Zato što je Bastaja kao i Blašković otvoren u kazivanju stiha i u bliskom je dosluhu sa dečjom maštom, ume da napiše knjigu razbibrigu. Bastaja stihom razgovara dušu detinju.

2.

Uzmimo samo stihove pesme Žabac i rak iz pesničke zbirke VRABAC BEZ REPA: Žapcu novi frak/ Ukrao je rak/ Dok je kreketao/ Kre ke kre ke krak// Žabac vrlo ljut/ Traži vrbov prut/ I krekeće krak krak/ Platiće mi rak// Uplašeni rak/ Vrati žapcu frak/ I pobeže unatraške/ U duboki mrak. Bogme, ima li lepše pesme o zanesenjaku, o igri u tako finom stihovanju za pamćenje?! Kad sam već tu kod listanja prethodnih knjiga od istoga pisca da ne zaobiđem, fragmentarno, ni pesmu Biće bolje iz knjige BAŠTA DEČJIH SNOVA: …Kada šansi/ Više nemam/ I snađu me/ Sve nevolje,// Opet neko/ Meni kaže:/ Budi hrabar/ Biće bolje.// Kad izgubim/ Svaku nadu,/ Radi đačke/ Glavobolje – // Mene teše/ Za nagradu:/ Uči više/ Biće bolje.// Na kraju se/ Latim knjige/ I ojačam/ Snagu volje… Potraga za znanjem, smelost, volja, istrajnost, knjiga – sve je u sažetku pesme. Stihovi su uputni, obzirni spram pameti, uzreli ne samo za dečji uzrast. Dala se ta jednostavnost ovoga pesnika uočiti već u prvoj knjizi U PLAVIM SNOVIMA SREĆE.

Mladen Bastaja, što je važno istaći, ne svaštari i ne gnjavi.

3.

Knjiga JEDNOM MORA DA SE DESI otvara rani ljubavni jad, beleži prve ljubavne uzdahe, a uzgredno i opažaje, opominje da nismo sami na ovom belom svetu, okruženi vodama, zemljom, insektima i menažerijom.

U pletivu ovog stihovanog razgovora o ljubavi, naslovi petnaest pesama, po izboru samoga autora, preuzeti su iz prethodnih knjiga. To su pesme:

Petao crvenac;

Balada o žabi Lari

i buljavom žapcu barskom caru

*

Princeza Maja i princ Raja;

Mala Nena;

Mala Mila;

Svađa bez veze;
Bubice u glavi;

Buđenje na vreme

*

Šaljiva pesma;

Zaljubljeni mrav;

Moje luče;

Devojčica u prolazu;

Čudno stanje;

Dnevni horoskop za ovna;

Verine oči

Po mom ličnom sudu, ovim stihovima valjalo, bi pridodati strofe pod naslovom Ratoborni petlić iz zbirke BAŠTA DEČJIH SNOVA.

Šta je to što pleni, u čemu je čarolija ove pesničke kaže za decu? Pa, recimo, direktan proziv stvari i onoga što ti dušu pritiska, bez uvijanja kao u pesmi Bani Bani: Kažu još smo deca/ Ali šta nam fali/ Mi se volimo/ Iako smo/ Mali. Ljubav nije deljiva, razaznaje radost u očima, bez obzira na godine, i ne zaobilazi Bubice u glavi dok Rumena bubica ćuti/ I nešto lepo sluti// Otkad lepo sluti/ Pamet mi se muti. I naravno, tri bubice jasna su poruka da će dve morati da se sete kako iz glave da odlete.

Igra je deci svetinja čak i onda kada dođe onaj umilni tren da sanjaju/ jedni druge, ali tek tada igra dobija i novi dvojni smisao u htenju, u opažaju da li ti se dogodila latica ruže u kosi, da li te žulja cipela, pažnja u želji da pružena ruka nešto i daje, a ne samo uzima. Eh, kada bi cveće znalo koliko nam znači, koliko nas mirisima i bojama uveseljava, nikad, nikad napustilo nas ne bi, i da li samo cveće, no sve je u horizontalama i vertikalama životnih realija.

Bastaja herbarij i menažeriju ređa i vrti veselim karuselom. Zavodljivo je inventivan i maštovit. Kod njega mora da plane, da rasvetli, ali ne i da sagori u banalnoj patetici.

Očas strofira slikovito: Hiljade/ mrava/ Sa svih/ strana/ Doći će na svadbu/ Za sedam dana. Da, ljubav greje, i zimu pretvara u proleće. Ne samo insekt, pesniku su igračke i stvari u prizivu ljubavi, punim sjajem zagledan je u Zlatni kutak lutke i lutka. Njegovo graditi nadleće ono otužno rušiti; važno je voleti, trajati u činjenju dobroga, pobediti sve ono što bi flekalo svetli mar, on je sav u iskoraku plemenite volje i ne gubi glavu u mrklini grubosti i gluposti. Ljubav granice nema: Ona je u svemu što voliš/ U svemu čemu se diviš/ U molitvi kad se moliš/ U sreći kad je doživiš// U cvetu dok ga mirišeš/ U ptici koja ti peva/ U vazduhu koji dišeš/ U plodu kad sazreva// U zemlji koju seješ/ U rodu kad ti rodi/ U vatri kojom se/ greješ/ I svemu što srcu godi.

Naravno, mora se i to reći, da u ovoj valjanoj knjizi, postoje i strofe, tu i tamo u žurnosti spotaknute, kruto spevane, ali spram ukupne celine, ne remeti pesničko čaranje koje potpisuje Bastaja. Kakogod obrtali ispisane strofe, neće nas mimići ni bajkovitost Princeze Maje i princa Raje. Lepo, a što da se ne kaže?!

Eh, kada bi stvari umele da pričaju kao knjige kada ih listamo u budnim noćima…?! Dobro, da ne zaboravimo ogledala u kvadraturama naših malih kupatila. Šta se tek u ogledalima zbiva sa našim facama, da ne zaobiđemo šminkanja…?! I kuda to beže kazaljke pozlaćenog sata na levoj ruci?

Ko može uloviti ili ubrati naše male tajne ma koliko one i dečje bile?! Ljubav je sila koja sve živo dotiče. Pokloni osmeh i cvet će od radosti ocvetati, kaže na tren pesnik. Evo pesme o Nenapisanom pismu (fragmentarno): Nikako se/ Ne snalazim/ Kako ljubav/ Da izrazim// Za to pismo/ Ovih dana/ Niko ne zna/ Ni Mirjana// Od/ ponedeljka/ Ja počinjem/ Ispočetka// Teške reči/ Teška slova/ Teže reči/ Od olova// Uplašene/ Kao ptice/ Odleteše/ Rečenice// Deseti je/ Dan osvano/ Pismo je/ Nenapisano. Kakva divota od jednostavnosti.

Bastaja piše stihove koji i u ponoć sevnu, sviću, neprolazno u vazduhu lebde, punim glasom u ushitu raduju se i traju, prate oko da misao ne samuje.

Parafrazirao bi naslov jedne pesme u markiranju napisanog o pesniku, samo dve reči,odrastanje ljubavi, da, to je puna svrha stihova vredno i pošteno otvorenih, stihova punih slatke jeze i imperativa da jednog dana shvatiš vreme kroz koje si protrčao ili protrčala, svejedno, ne zaboravi nežna pisma sa dva, olovkom ocrtana, srca. Veli Bastaja: Između nade/ i beznađa/ plovi moja/ papirna lađa. Koliko li je tek papirnih lađa u srcu nam usidrenih, na ovoj, ne baš umilnoj, vetrometini života?!

Probuđena čula su, na izvolte, maštovita i natopljena iskrenim realijama za trajanje, vredna jednako u povratku i odlasku, stihovi koji ni u sumraku ne tamne.

U NOVOM SADU, 10. mart 2014.’’