Jedna vedra drama i jedna pomalo tužna komedija

Iz recenzije :

Koliko su se život, i civilizacija uopšte, promenili od vremena nastanka antičke drame, kao jedne od najzahtevnijih književnih žanrova, nije potrebno ni razmatrati, jer svedoci smo koliko ubrzani tempo življenja, sa svom tehnikom i tehnologijom – od kompjutera i interneta do visoko sofisticiranih oružja za masovno uništenje – nesumnjivo doprinosi dramatizaciji i dramatičnoj slici svakodnevlja. Tu i takvu sliku, kontrasta, protivrečnosti, konfliktne realnosti, pretočio je Vladimir Radić u svoju novu knjigu Jedna vedra drama i jedna pomalo tužna komedija, koju krase dva dramska teksta: Vera i Veče u Briselu.

Sam naslov drame Vera, dvojakog je značenja, ne samo zbog ličnog imena glavne protagonistkinje, zbog njenog religijskog zanosa, nego i zbog (ne)vere svekolikog građanstva, mnogih lobija, mafija svake fele i korumpiranih političara, čije je blago zemaljsko, otuđeno od svake božanske primisli. Otud Verina bogobojažljivost deluje, gotovo, nestvarno, ali sasvim uverljivo i prigodno, protkana zlatastim odsjajem monumentalnog zdanja – katedrale Sagrada Familia.

Radnja je smeštena u Barselonu, a verovatno se ne bi mnogo razlikovala ni da je smeštena u bilo koji veći grad Evropske unije, u koje su odlazile izbeglice sa Balkana, a koji (gradovi) se sada bore sa novim, crnim talasom migracija i sve ono što one sa sobom nose: ograde, bodljikave žice, siromaštvo... „Zemlja čuda, puna stanova bez ljudi i puna ljudi bez stana”, slikovito opisuje Radićev glavni junak Miloš, tu neshvatljivu, neprihvatljivu simbiozu raskoši i ništavnosti ljudskih života, gubitka dostojanstva zarad mrvica sigurnosti, opstanka.

Nakon raspada Jugoslavije i ratnih strahota, Vera i Miloš u potrazi za boljim životom nastanjuju se u Španiji, pronalaze posao u struci, ali ispod svojih kvalifikacija: Miloš, arhitekta, radi kao tehničar na gradilištima, Vera, lekarka, radi u privatnoj klinici kao viša medicinska sestra.

Taj nesklad savremenog društva, koje je opterećeno protivrečnostima u svim sferama života, kao da se ruga vrednostima koje su nedrile generacije vekovima unazad, pa na sve načine pokušava da izdigne izopačene i amoralne, bolesne i naprasno obolele. Otud i bolnica u Radićevoj predstavi, koja je centralno mesto dramskog zapleta, kao metafora obolelog društva, u čijoj se prizmi, kroz taj mikrokosmos, preliva sva nepodopština dehumanizovanog establišmenta. Zavere i teorije zavere. Ko tu koga kontroliše? Ko odlučuje o životima? Ko odlučuje ko može (sme) da živi, sa dozvoljenim i nedozvoljenim supstancama? Sve se otrglo kontroli, pa oni koji bi prema slovu prava i pravdi, božanskoj, moralnoj i svakoj drugoj, mogli i morali da odlučuju, ćute – zastrašeni, dok gospodari rata sveopšteg, bahato gaze staze budućnosti. I kao što Bob Dilan u pesmi kaže: Vi ste posejali najgori strah/ Koji je ikad mogao biti posejan/ Strah da se deca/ Na svet donesu.../ (prev. aut.) govori da je taj isti strah „proganjao” ali u isto vreme i podražavao Veru, majku, u nastojanju da očuva i zaštiti porodicu, pre svega sina Srđana, čija je uloga u drami naizgled mala, sudeći prema broju replika, a u suštini je najznačajnija – naglašava svetost porodice.

A sa druge strane... Nema druge strane! Sve je isto, unisono. Kao kontrateg trebalo bi da bude medicinski tehničar Huan Garsia, koji, za razliku od Vere, nije stranac u svojoj zemlji, bez obzira na to što postoje unutrašnje nacionalne tenzije, i kada kaže: „Odlučio sam da te stvari uzmem u svoje vlastite ruke. (...) Ja sam oruđe svog dela”, na momenat se učini da će svoj gnev, svoj stav pretočiti u delo, raskrinkati misteriozne pojave, iznenadne smrti, ali već samo pojavljivanje vlasnika klinike dr Šulca, tu priču privodi kraju. „A Jezus se prilagodio, prihvatio reforme, opametio se. Uvideo je prednosti lepe plate, lepog radnog mesta, sve u službi uspešnog vlasnika klinike”, zaključuje razočarano Miloš, sa dozom cinizma i rezignacije.

Na kraju, ovu pomalo sumornu i onespokojavajuću sliku, Vladimir Radić će spasonosnim potezom, načinom da se prevaziđe egzistencijalna teskoba, osvetliti vedrom, detinje jednostavnom poentom, nakon koje ostaje otvoreno pitanje, da li u današnjem vremenu neoliberalnog kapitalizma, samo decu krasi osećaj za pravdu i čin hrabrosti.

Vesna Denčić