Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka

Knjiga intervjua akademika Vasilija Krestića.

Predgovor:

Tokom proteklih 25 godina, od 1985. do današnjih dana, sticajem okolnosti javno sam reagovao na mnoga zbivanja koja su se dešavala u našoj zemlji. Kako je ona prolazila kroz razne nedaće, smatrao sam da, po prirodi svog posla, kao istoričar, nemam pravo na ćutanje, već da sam dužan da se oglasim, da iznesem svoje viđenje o događajima, da ih objasnim i ocenim. S obzirom na brojnost mojih javnih oglašavanja, putem intervjua i izjava, kojih je u razmaku od 25 godina, od 1985. do 2010, bilo više od 120, nikakve sumnje nema da su naši, a i poneki strani pisani mediji bili zainteresovani da čuju moje mišljenje o raznim aktuelnim pitanjima. Pitanja su bila raznovrsna. Često su se odnosila na dalju ili bližu prošlost, ali i na politička dešavanja u vezi sa krizom koja je zahvatila državu, kao i sa problemima koji su se ticali njenog raspada. S obzirom na to da sam se više godina pre izbijanja jugoslovenske krize bavio izučavanjem srpsko-hrvatskih odnosa, istorije Hrvatske i Srba u Hrvatskoj, kao i pitanjem jugoslovenstva i jugoslovenske ideje, te da sam o svemu tome dosta pisao u godinama krize, uoči raspada Jugoslavije, pa i u vreme ratnih sukoba na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine, tadašnje pisane, ali i elektronske medije najviše je zanimala istorija srpsko-hrvatskih odnosa, prošlost Srba u Hrvatskoj i razvoj jugoslovenske misli. Zbog toga su i intervjui iz tog vremena najčešće obilovali pitanjima iz pomenutih oblasti. Zadatak mojih odgovora na ta pitanja bio je da čitaocima pruže najosnovnija znanja kako bi što lakše shvatili uzroke nesporazuma, sukoba i rata do kojeg je došlo na tlu Jugoslavije. Cilj tih odgovora nije bio da raspaljuju strasti i šire mržnju, kako to neki zlobnici i sitni politikanti, oskudnih znanja, žele da predstave, već da čitaoce suoče s činjenicama koje su naučno proverene i na prvorazrednim izvorima zasnovane. U vreme teških napada na Srbiju i Srbe, kada su oni bezočno i s raznih strana satanizovani, moji odgovori imali su zadatak da naučno proverenim podacima šire istinu a suzbijaju bezočne falsifikate, kojima su nas sa svih strana zasipali. Kada se danas, s određene vremenske distance, čitalac upusti u sadržaje mojih odgovora koji se tiču prošlosti, imaće u jednom pregledu ispričanu istoriju srpsko-hrvatskih odnosa i istoriju Srba u Hrvatskoj. On neće morati da se pita zašto je došlo do rata između Hrvata i Srba i ko je kriv za taj rat. Odgovore na ta pitanja, u pripovedačkoj formi, naći će na stranicama mojih intervjua. To je jedan od razloga zbog kojeg sam se i poduhvatio posla da svoje izabrane intervjue i izjave objavim u posebnoj knjizi. Značajno mesto u mojim intervjuima, u kojima je reč o srpsko-hrvatskim odnosima, njihovim nesporazumima i sukobima, imaju odeljci o hrvatskom državnom i istorijskom pravu, i to stoga što se bez poznavanja hrvatske politike zasnovane na tom pravu odnosi između dveju nacija uopšte ne mogu razumeti. Zato što sam se bavio izučavanjem genocida počinjenog nad Srbima u NDH i što sam o tome pisao, jedna od nezaobilaznih tema u intervjuima bilo je pitanje zašto je došlo do tog velikog zločina, kada je sazrela ideja o tome da se genocidom Hrvati oslobode Srba, tog „remetilačkog faktora”, iz kojih razloga i s kojim ciljem je izveden genocid. U najneposrednijoj vezi s odgovorima koji se tiču genocida su i odeljci intervjua u kojima je reč o etničkom čišćenju izvedenom u akcijama koje su poznate pod nazivom „Bljesak” i „Oluja”, koje su, zapravo, prirodni nastavak počinjenog genocida iz vremena 1941-1945. godine, jer su genocidom i etničkim čišćenjem ostvarene davnašnje težnje hrvatske politike ka etnički čistoj Hrvatskoj. Više godina uoči raspada Jugoslavije, a i posle njenog rasula, naša javnost pokazivala je veliko interesovanje za razvoj jugoslovenske misli. Koliko je ona više slabila – toliko je više i učestalije postavljano pitanje: kako je moguće da ta misao, koja je, sa đakovačkim biskupom J. J. Štrosmajerom na čelu, u svoje vreme zanosila mnoge generacije Srba i Hrvata, tako malakše i potpuno presahne. Zaokupljena tim pitanjem, javnost je želela o njemu da sazna što više i što pouzdanije. Stoga nije slučajno što su novinari mnogih listova i časopisa učestalo postavljali pitanja o jugoslovenskoj ideji i, posebno, o jugoslovenstvu biskupa Štrosmajera. Zbog istih ili sličnih pitanja koja su se ticala Štrosmajera i jugoslovenske misli, u intervjuima sam davao odgovore koji su bili u skladu s mojim naučnim saznanjima. Učestali, ti odgovori su ponavljani, često su međusobno isti, ili veoma slični, pa deluju kao neka vrsta refrena. Da u ovoj zbirci ne bih opterećivao čitaoca istim podacima i objašnjenjima, nekoliko tekstova koji se tiču Štrosmajera i hrvatsko-srpskih odnosa sam izostavio i ta mesta označio u napomenama. Pošto je u vreme krize oko raspada Jugoslavije u Srbiji bilo i onih koji su se, predvođeni JUL-om, više emotivno nego racionalno, zalagali za obnavljanje Jugoslavije, ta nastojanja sam kritikovao kao uzaludan posao, kao štetno trošenje snage i dalje razbijanje nacionalnog jedinstva. Kako su intervjui obično sledili posle nekih značajnijih, ili, čak, dramatičnijih događaja, nimalo nije slučajno što su se mnoga novinarska pitanja odnosila na Vojvodinu, njenu autonomiju i na autonomaške, ili, bolje reći, secesionističke tendencije, i to kako one iz osamdesetih godina prošlog veka, tako i ove najnovije, koje se tiču Statuta Vojvodine. Pored istorijskih objašnjenja o autonomnim zahtevima Srba u okvirima Habzburške monarhije, u mojim odgovorima nalaze se obrazloženja i o tome šta se krije iza savremenih zahteva za što većim osamostaljenjem Vojvodine od Srbije, ko stoji iza tih zahteva i koji su njihovi krajni ciljevi. U neodvojivoj vezi sa autonomaškim težnjama, kojima je stvarni cilj secesija, jesu i zahtevi vojvođanskih Mađara, koji u intervjuima nisu mogli da budu zaobiđeni. Iz istih razloga nije mogla da bude zaobiđena ni Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, koja je, zapravo, jedan od atributa vojvođanske državnosti. U najtešnjoj vezi sa autonomaškim težnjama u Vojvodini i sa izglasavanjem Statuta Vojvodine je i pitanje regionalizacije Srbije. Kako sam uverenja da je duhovno jedinstvo srpskog naroda u velikoj meri razoreno jugoslovenskom idejom, sučeljenim ideologijama četništva i partizanstva, komunističkim internacionalizmom, globalizmom i sebičnim partikularnim interesima, u mojim intervjuima to pitanje nije moglo da bude zaobiđeno. Pogrešno izvedena regionalizacija, po mom čvrstom uverenju, predstavlja veliku opasnost za teritorijalni integritet Srbije. Zbog toga sam u svojim javnim istupima ukazivao na tu opasnost i kritikovao one koji su se nepromišljeno i nestručno zalagali za regionalizaciju i decentralizaciju Srbije, ne uviđajući da mogu da budu pogubni po celovitost Srbije, ili su se, možda, na neki mig sa strane, svesno i namerno upustili u nečasne igre. Kad je otpočelo rasturanje Jugoslavije, uporedo je započeo i proces satanizacije Srbije i Srba. Jedna od osnovnih optužbi odnosila se na tobožnju neprestanu težnju Srba za stvaranjem Velike Srbije. U žiži napada zbog, navodnih, velikosrpskih težnji našao se Ilija Garašanin sa svojim „Načertanijem” i Srpska akademija nauka i umetnosti zbog svog „Memoranduma”. Kako su ti napadi bili zlonamerni i naučno neosnovani, u intervjuima sam ih podrobno analizirao i podvrgao kritičkoj oceni. Pokazao sam koliko je u njima bilo zlobe, pakosti i neistina, ko ih je, zašto i sa kojim ciljem izricao. Pored toga što je SANU bila predmet razgovora zbog „Memoranduma”, novinari su u intervjuima često zahtevali odgovore na pitanje zašto se SANU ne oglašava čak ni kad je reč o tako krupnim pitanjima kakvo je, na primer, ono koje se tiče albanskog proglašenja državne nezavisnosti Kosova. U najtešnjoj vezi sa dobro izmaštanom pričom o Velikoj Srbiji i velikosrpskoj politici, u intervjuima je više puta bilo govora o Haškom tribunalu i njegovim tužbama protiv Srba, haških optuženika i osuđenika, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, jer su osumnjičeni i osuđeni zbog, navodne, velikosrpske politike, koja je, po tužiteljima i presuditeljima, dovela do rata na tlu bivše Jugoslavije. Kada su se nesporazumi republičkih rukovodstava Jugoslavije iz dana u dan umnožavali i sve više zaoštravali, dobijajući preteće razmere, u više navrata sam u intervjuima upozoravao na opasnost od izbijanja rata i apelovao na sporazumno i mirno rešenje krize. Pri tome sam, dobro upućen u hrvatsku politiku i ranijeg i novijeg vremena, upozoravao na to da su glavni pokretači krize vladajući krugovi Hrvatske s Franjom Tuđmanom na čelu, koji su, kako je posle rata i sam Tuđman priznao, shvatili da do nezavisne hrvatske države mogu doći samo ratom i razbijanjem Jugoslavije. Takvi moji stavovi i ocene nailazili su u nekim antisrpskim nevladinim organizacijama, sponzorisanim iz inostranstva, na oštro protivljenje, te su me žigosali kao nacionalistu, šovinistu i ratnog huškača. Uveren da su moje ocene i procene o uzročnicima krize i izazivačima rata bile ispravne, svima koji su me, često i bezobzirno, napadali, u više navrata sam u intervjuima na odgovarajući način uzvraćao. U celini odbacujući neosnovane kritike antisrpskih nevladinih organizacija i nacionalno otuđene beogradske mondijalističke „inteligencije”, koji su se u svemu saglašavali sa svojim zapadnim mentorima, često sam u intervjuima upozoravao na dvostruke kriterije tzv. međunarodne zajednice, koje je ona imala, a i danas ih ima, prema Srbima i prema drugim narodima u okruženju. Zato što sam se u kriznim godinama uporno zalagao za nacionalno pomirenje, za prevazilaženje svih, više nego pogubnih, ideoloških suprotnosti i sukoba, i što sam oštro i beskompromisno kritikovao one koji su dizali glas protiv pomirenja, ta tema nije bila retka u mojim intervjuima. Zalažući se za pomirenje i slogu, izjašnjavao sam se protiv javnih rasprava o obliku državnog uređenja, o monarhiji ili republici, smatrajući da su one preuranjene i da će dovesti do novih sukoba i podela. Iz istih razloga pokušavao sam da smirim razmirice između starosedelaca i kolonista, tzv. nađoša i dođoša, u Vojvodini, koje su tinjale i odnekud svesno i tendenciozno bile podžarivane. Kao goruća pitanja srpske politike Kosovo i Crna Gora nisu mogli da budu izostavljeni iz intervjua, o kojima sam iznosio svoje stavove, svoja viđenja, pa i predviđanja šta će se sa njima desiti. Mnogi intervjui usledili su posle pojave nekih mojih knjiga, ili javnih polemika, koje su, bez sumnje, nailazile na širi odziv čitalaca, pa su novinari nalazili za potrebno da putem intervjua o nekim pitanjima saznaju nešto više i podrobnije, ali i da o novim naučnim saznanjima obaveste svoje čitaoce. U vezi s tim korisnik ove knjige naići će na odeljke mojih razgovora sa novinarima u kojima je reč o stanju naše istoriografije, njenim dostignućima i slabostima, političkim i ideološkim pritiscima koje je trpela u vreme jednopartijske vlasti, kada je u istoriografiji, posebno onoj koja se bavila novijim vremenom, bilo prećutkivanja i prilagođavanja dnevnopolitičkim potrebama i zahtevima. Bez želje da nabrojim sve teme i probleme o kojima je reč u mojim intervjuima i izjavama, pomenuću još da u njima nisam propustio da iznesem svoje viđenje o poremećenim vrednosnim kriterijumima u našoj zemlji, eroziji morala, odnosu Hrvata prema Muslimanima, položaju preostalih Srba u Hrvatskoj, neprestanom obezglavljivanju srpskog naroda, pogubnoj prosvetnoj politici koja se vodi na osnovama Bolonjske deklaracije, izostavljenim poglavljima iz knjige Magnum crimen Viktora Novaka, razlozima i ciljevima zbog kojih je osnovan Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić”, medijskoj blokadi koja se ostvaruje u ime „demokratije” i ostrakizaciji svih koji misle drugačije od aktuelnih političkih moćnika. Uz to, u intervjuima sam se usprotivio iznetim predlozima o podeli Kosova kao načinu rešenja tog veoma teškog i bolnog pitanja za Srbiju. Što se tiče odnosa Srbije sa bivšim republikama Jugoslavije, zalagao sam se i zalažem se u svemu za puni reciprocitet, koji se, nažalost, ne poštuje. Naši političari nisu u stanju da čuvaju dostojanstvo države i naroda, i to ne samo kad je reč o bivšim jugoslovenskim republikama već i kad održavaju međudržavne odnose van našeg regiona. Posebno mesto zauzimaju intervjui u kojima sam iz raznih razloga kritikovao aktuelne vlasti, počev od one Slobodana Miloševića, preko DOS-a do današnjih upravljača Srbijom. * Pripremajući intervjue i izjave za objavljivanje, sačinio sam jedan odabir. U ovu zbirku nisam uvrstio odgovore u kojima je reč o temama koje se ponavljaju. Uprkos tome što sam želeo da izbegnem ponavljanja, pa sam zbog toga, kako sam već rekao, izostavljao neke delove tekstova, njih, ipak, ima, ali ne u preteranoj meri. Osim intervjua koje sam izostavio zbog ponavljanja, u ovu zbirku nisam uvrstio ni one koji stilski i jezički nisu doterani. U naknadno doterivanje nisam hteo da se upuštam, jer bi odgovori izgubili od svoje autentičnosti. Tekstovi koji čine ovu zbirku u svemu su isti sa originalnim verzijama štampanim u raznoraznim novinama. Samo ponegde, gde je to bilo neophodno, radi lakšeg razumevanja, izmenjen je redosled reči, i, tu i tamo, doterana je interpunkcija. Zato što su mnogi intervjui imali uvodnike kojima su me voditelji razgovora predstavljali svojim čitaocima, gde god sam mogao, te uvodnike, po pravilu pohvalne, izostavljao sam jer je u njima bilo mnogo ponavljanja, kako onih koji se tiču mojih biografskih podataka, tako i mojih objavljenih knjiga. Uvodnike nisam izostavljao samo tamo gde oni čine neodvojivi deo intervjua. Svi naslovi i podnaslovi u intervjuima nisu moji, nego su redakcijski. Pismo na kojem su prvobitno štampani intervjui u ovoj zbirci nije menjano. Isto tako nije menjano ni pisanje reči Musliman, koje je u nekim tesktovima pisano malim a u nekim velikim početnim slovom. + Knjigu predajem javnosti uveren da svojim sadržajem može da svedoči o vremenu, događajima i ljudima, ali i o meni kao čoveku i istoričaru koji nije ćutao, nego se u granicama svojih mogućnosti, kad god je smatrao za potrebno, javno oglašavao i iznosio svoje stavove, svoja viđenja i svoja uverenja. Knjigu prepuštam čitaocima da ocene da li sam i gde sam u smutnim vremenima, u kojima se nije lako snaći, bio u pravu a gde sam grešio. U svakom slučaju, želim da čitaoci znaju, a nadam se da će to čitajući moje intervjue i shvatiti, da nikad i nigde nisam nastupao iz ličnih razloga i sebičnih interesa, da sam uvek u izjavama i ocenama polazio od čvrstih uverenja i naučno proverenih činjenica, da sam vazda imao u vidu samo interese mog naroda i moje države, bez namere da bilo kome nanesem zlo i da se o nekoga ogrešim. U pripremanju ove knjige pomogli su mi Mile Stanić, arhivski savetnik i gospođa Irena Prica, saradnica Arhiva SANU u Beogradu.

Beograd, 22. februara 2010. Vasilije Đ. Krestić