Hirošima na Balkanu

Zbirka poezije.

Iz recenzije:

’’Raznovrsna, i tematski i oblikovno, zbirka pesama Svetlane Janković Mitić, odaje autora koji teži visokim etičkim idealima i kritički posmatra svet oko sebe, pojave u njemu u istorijskim okolnostima kao i njihov uticaj na čoveka ovog vreme na. Pod pesničku lupu ona stavlja ličnosti, mesta i pojave u dugom vremenskom nizu te ispisuje jedan lirski letopis pun pritajene zavičajne tuge, dostojanstvenog bola, jetkog i lakog humora i tihe sete spram prolaznosti ljudskih osećaja i samog života.

Dostojanstvo se brani ljubavlju, srdžbom i smehom

Raznovrsna, i tematski i oblikovno, zbirka pesama Svetlane Janković Mitić, odaje autora koji teži visokim etičkim idealima i kritički posmatra svet oko sebe, pojave u njemu u istorijskim okolnostima kao i njihov uticaj na čoveka ovog vremena. Pod pesničku lupu ona stavlja ličnosti, mesta i pojave u dugom vremenskom nizu te ispisuje jedan lirski letopis pun pritajene zavičajne tuge, dostojanstvenog bola, jetkog i lakog humora i tihe sete spram prolaznosti ljudskih osećaja i samog života. No, lepota doživljaja bujne mladosti pune strasti i čednosti iskazana je u antologijskoj pesmi Nuđenje, u kojoj je tako očigledan uticaj najlepše srpske lirike, kao i pesma Kletva.

Nuđenje
Nude se raspukle usne
besposlenom vetru.
i kamen bi u žudnju pretvorile...

Nude se rascvetali prsti
zamišljenoj oblini tela.
Procvetale bi i padine neba...

Nudi se lomnost tela
gladnici što šeni u tvom oku.
Ptice bi u glas zapevale...

Ljubavlju nadahnuta poetesa peva o tom čudesnom osećanju koje je njen temelj i njeno uporište, hrabrena bliskošću od ranog detinjstva u zavičajnom domu u Prizrenu koji je, nakon svega što se tamo desilo krajem dvadesetog stoleća, postao njena nova i neprolazna tuga (Moj zavičaj su oteli, Lament Prizrenu). Lično i nacionalno su lepo isprepleteni u njenim pesama i njen pogled se prenosi sa porodičnog gnezda na nebo iznad njenog grada, koji je bio poprište krvavih nasrtaja albanskih terorista udruženih sa NATO snagama, čije posledice su nesagledive po srpski živalj i o čemu potanko peva. Imenujući krivce, ona, kao i mnogi savremeni pesnici, svedoči strašnu istinu da je nad srpskim narodom u celini izvršen genocid, razobličavajući hipokriziju zapadnih zemalja koje su u tome učestvovale. Posebno se osvrće na cinizam i omalovažavanje srpske duhovnosti i tradicije, jer su tu terorističku intervenciju koja je sejala smrt nazvali Milosrdnim anđelom. Nasuprot tome, poetesa ukazuje na srpskog Belog anđela kojeg je baš Zapad poslao u svemir kao simbol mira, no nažalost, ovo doba je daleko od duhovnosti, istine, humanosti i pravde, upozorava poetesa (Belom Anđelu Mileševskom). Ali, ona pronalazi svetle primere za te večne ideale i neprolazne vrednosti, peva o počivšem patrijarhu Pavlu koji je zemljom hodao kao otelovljeni svetac. Njegov svetli lik inspiriše i podstiče da sledimo takve primere i da ne zaboravimo da se takvi ljudi retko rađaju i da energija njihovog duha živi i pokreće na veru i nepokolebljivost u odbrani dostojanstva, doma i roda. Umetnost nema za svrhu neku apstraktnu lepotu zasnovanu na zakonima razuma, dakle geometrije. Ona je, naprotiv, u svojoj bitnosti religija, i kao i ona, teži da skine veo sa neprobojne stvarnosti, te otkrije istinu postojanja. Otkriti istinu postojanja znači u svemu osetiti jedno i u jednom sve, i u svemu samog sebe. Nadstvarnost se ne da pojmiti, ali se da osetiti, govorio je Momčilo Nastasijević. Stoga se, u nastojanju da se uzvisi nad surovošću realnosti, poetesa s pravom okreće humoru da njime počesto dobro oplete one koji su se polakomili za materijalnim i prolaznim. I satira je tu da kroz nju markira krupne mane savremenog čoveka i društveno neprihvatljive pojave (Blago nama, U spomen na Radoja Domanovića, Salonske patriote).

Svetlana Janković Mitić se poigrava i povremeno okreće igri rečima, jer u čoveku je večno živo dete koje želi da se igra kako bi potvrdilo iskonsku slobodu koja je u realnim životnim nedaćama skoro nedohvatan ideal (Uhvatio si me na foru, mangupe!).

Igra je temelj čovekove slobode, osnova samog čoveka, jedina potvrda njegove čovečnosti koja je samo to dok igra traje. Putem nje dospeva se do razumevanja onog što je još teže: do shvatanja umetnosti života. (M. Uzelac)
U tom smislu poetesa čak i ljubav, to najdublje osećanje, izlaže humornom viđenju svesna da se godinama njen intenzitet menja, ali suština ostaje ista. No, jedno duboko osećanje ljubavi prema svemu lepom i dragocenom provejava iz cele zbirke koja nije sasvim estetski ujednačena, ali se u pojedinim pesmama doseže visok nivo umetničke ostvarenosti izabranih ideja kojima se slavi duhovnost, humanizam, patriotizam i pravo čoveka na slobodu i posebnost.’’

Mr Milica Jeftimijević Lilić