Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji

Odlomak :

Predgovor

Ovom knjigom nastavlja se praksa Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, da se na ovaj način proučava ne samo delo Nikole Tesle, jednog od najblistavijih umova našeg naroda, već i razvoj njegove naučne misli kroz nova naučna otkrića u najrazvijenijim zemaljama.

Pred nama je monografija: „Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti zemlji”, autorke Elane Frilend osvedočenog borca protiv globalizma, u izdanju Feral hausa, Port Tausend, Vašington.Na oko 270 strana teksta, Elana Frilend konstatuje neke činjenice i postavlja neka pitanja.

Izdvajaju se najznačajnije konstatacije:

Hemijski tragovi su posledica nastavka primene Tesline tehnologije, poznate pod senzacionalističkim medijskim nazivom „Zraci smrti”. Tehnološko opredmećivanje njegovog šesnaestogodišnjeg eksperimenta sa tornjem u Vordenklifu, dovelo je u moderno vreme, između ostalog, i do instalacije HAARP-a u Gakoni, Aljaska. Iskustva u njegovom radu i analiza emisije signala doveli su do upotrebe nove tehnologije – ubacivanja nano čestica hemijskih elemenata u jonosferu, radi povećanja njene provodljivosti. Praktična posledica bila je ubrzanje signala i povećanje dometa, što je na kraju rezultiralo konstrukcijom izahorizontnog radara.

Zasejavanje jonosfere nano česticama u navedene svrhe imalo je još jednu posledicu, neminovni ulazak u biosferu, a samim tim i u lanac ishrane. Eksperimentisalo se sa velikim brojem poznatih hemijskih elemenata, metalima i nemetalima, a uočeno je i korišćenje polimernih vlakana, kao i biološki aktivnih supstanci. Sve su to nesumnjivo potencijalna oružja hemijskog i biološkog rata.

Autorka uočava vezu između primene novih tehnologija, iako se za fraking ne može reći da je najnovija tehnologija, i neverovatnih novih fenomena, kakav je trgovina fjučersima na berzi. Dakle, tehnološki profiteri mogu da države ciljano, zemljotresima i klimatskim poremećajima koji mogu dovesti do masovne gladi, trajno destabilizuju i na toj nesreći još mogu i da zarade, što takođe predstavlja potencijalno oružje ekonomskog rata.

Iz ovakvih, argumentovano dokazivih konstatacija, neizbežno se postavljaju logična i nezaobilazna pitanja:

– ko donosi odluku o upotrebi ovakvih tehnologija
– ko kontroliše obim i domete te upotrebe
– da li postoje tehnologije za sanaciju posledica.

Finalno pitanje je, kome ustvari koriste ove tehnologije, odnosno, ko su ti nevidljivi profiteri.

Kada je 1996. godine tadašnji Državni sekretar SAD, Madlen Oldbrajt, javno, na televiziji bila upitana da komentariše stradanje oko pola miliona iračke dece tokom petogodišnjeg rata, njen odgovor je glasio: „Izbor je bio vrlo težak, ali mislim da se cena isplatila.”

Ovakve konstatacije i pitanja, lako je zaključiti, nisu naišla na odobravanje onih moćnika koji na ovim tehnologijama profitiraju. Zbog toga se, pre svega, na internetu, mogu pronaći brojni tekstovi koji osporavaju ne samo argumente autora, već i njen stručni i moralni lik. Međutim, ta osporavanja ni na koji način ne demantuju činjenice na koje se ona poziva, niti zaključke koje izvlači. Već sama ta činjenica, da su kritičari pribegli omalovažavanju njene ličnosti, svedoči ne samo o nemoći da se njen rad ospori ozbiljnim argumentima, već se pokušaji diskreditacije svode na bezmalo rasističke komentare, koji ne zaslužuju osvrt na njih.

Stoga se ova knjiga može čitati i kao naučno – politički triler sa moralnom poukom i upozorenjem planetarnih razmera. Najznačajnija razlika između književne fikcije i ove monografije je u tome što se u ovom delu ne vide spasioci sveta, koje svako literarno štivo ovog profila ima, po pravilu kao glavnog junaka.

U Beogradu, marta 2019. godine

Vladimir Davidović