Dijalozi

Veoma je teško „izjasniti se” - u intervjuu, dijalogu,razgovoru. Kad mi neko postavi pitanje, čak i ono kojeme dotiče, u većini slučajeva shvatim da nemam ništa određeno da kažem. Pitanja se proizvode, kao i sveostalo. Ako vam ne dopuste da proizvedete svoje pitanje, od elemenata pristiglih odasvud, od bilo kud, akovam ga „postave”, nećete imati bogzna šta da kažete.

Veština izgradnje nekog problema veoma je važna:najpre izumevamo problem i položaj problema, a onda pronađemo rešenje. Ništa od toga se ne radi u intervjuu, razgovoru, raspravi. Čak ni promišljanje, samostalno, ili pak udvoje ili utroje, nije dovoljno. Pogotovone promišljanje. A sa prigovorima stvar stoji još gore.Kad god mi neko uputi prigovor, poželim da kažem: „Uredu, u redu, pređimo na nešto drugo.”

PRVI DEO

Prigovori nikada nisu doneli ništa dobro. Slično je i kada mi neko postavi uopšteno pitanje. Cilj nije da se odgovori na pitanja, već da se izađe, da se izvuče. Mnogi misle da se iz pitanja može izvući samo njegovim besomučnim prežvakavanjem.„Šta je sa filozofijom? Da li je umrla? Hoće li biti prevaziđena?"To je veoma mučno. Neprestano ćemo se vraćati na to pitanje samo da bismo se iz njega izvukli. No, tako se nikada ne možemo izvući.

Žil Delez i Kler Parne

Sve se uvek odigrava iza leđa misliocu, ili pak kad on trepne. Ili smo se već izvukli, ili to nikada nećemo uraditi. Pitanja su uglavnom usmerena ka budućnosti (ili ka prošlosti). Budućnosti žena, budućnosti revolucije, budućnosti filozofije, itd. Ali za to vreme, dok obrćemo sva ta pitanja u krug, ima postajanja koja operišu u tišini i gotovo su neprimetna. Previše mislimo u terminima istorije, lične ili svetske. A postajanja su geografija, to su strane sveta, pravci, ulazi i izlazi. Imamo postaja nježenom, koje se ne može mešati sa ženama kao takvim, sa njihovom prošlošću i budućnošću, i žene moraju da uđu u to postajanje kako bi izašle iz svoje prošlosti, iz svoje istorije. Imamo postajanje revolucionarnim, koje nije isto što i budućnost revolucije i ne pro- lazi nužno kroz aktiviste. Imamo postajanje filozofom, koje nema ništa sa istorijom filozofije i pre prolazi kroz one koje istorija filozofije ne uspeva da klasifikuje.

Postati nikada ne znači oponašati, niti činiti poput, niti prilagođavati se nekom modelu, pa makar to bio i model pravde ili istine. Ne postoji član od kojeg se polazi, niti onaj do kojeg se dolazi ili se mora doći. Ne postoje ni dva člana koja se zamenjuju. Pitanje„Šta si postao?" izuzetno je glupo. Jer u meri u kojoj neko postaje, ono što on postaje menja se zajedno sa njim. Postajanja nisu fenomeni oponašanja, niti asimilacije, već dvostrukog zarobljavanja, neparalelne evolucije, braka dva carstva. Brak je uvek protivprirodan. Brak je suprotnost paru. Više ne postoje ni binarni sklopovi: pitanje odgovor, muško-žensko, čovek-životinja, itd. Eto, to bi mogao biti razgovor, prosto nacrt postajanja. Osa i orhideja daju nam primer. Orhideja naizgled obrazuje sliku ose, ali to je u stvari orhidejino postajanjeosom, osino postajanje orhidejom, dvostruko zarobljavanje, pošto se„ono što" svako postaje ne menja ništa manje od„onoga koji" postaje. Osa postaje deo reproduktivnog aparata orhideje, a orhideja istovremeno postaje polni organ ose.To jejedno jedino postajanje, jedan jedini blok postajanja ili, kao što kaže Remi Šoven,„a paralelna evolucija dvaju bića koja nemaju nikakve veze jedno s drugim". Imamo i čovekova postaja njaživotinjom koja se ne sastoje od toga da se postane pas ili mačka, pošto se životinja i čovek sreću samo prilikom prolaska kroz zajedničku, ali asimetričnu deteritorijalizaciju. To je kao sa Mocartovim pticama: u toj muzici imamo postajanje pticom, ali obuhvaćeno ptičjim postajanjem muzikom, tako da zajedno obrazuju samo jedno postajanje, jedan jedini blok, a paralelnu evoluciju, no ni u kom slučaju razmenu, već„poveravanje bez mogućeg sagovornika" kao što kaže jedan tumač Mocarta ukratko, razgovor.
Postajanja su veoma neprimetna, to su činovi koji mogu biti sadržani samo u nekom životu i izraženi stilom. Stilovi nisu ništa više konstrukcije nego što su to načini života. U stilu nisu važne reči, rečenice, ritmovi i figure. U životu nisu važne povesti, načela ili posledice. Jednu reč uvek možete zameniti drugom. Ako vam se ne sviđa, ako vam ne odgovara, uzmite neku drugu, stavite neku drugu na njeno mesto. Ako svako napravi takav napor, svi će moći da se razumeju i više neće biti nikakvog razloga da se postavljaju pitanja ili da se upućuju prigovori. Nema čistih reči, kao ni čistih metafora (sve metafore su prljave reči, ili ih prljavima čine). Postoje samo neprecizne reči da bi se nešto precizno označilo.