Dela - knjiga I

Rekli su o Šantiću

’’Aleksa Šantić nema “mrtvu dušu”, i ono što peva nije ni “poezija truleži” ni “poezija grča”. On je duševno i duhovno zdrav čovek, koji iskreno peva ono što oseća i čiji stihovi su, što je rekao jedan moderni pesnik: “lomni mostovi bačeni s jedne duše na drugu”.’’

Jovan Skerlić (1911)

’’Šantić je pesnik bez velike strasti i bez plamenog patosa. Bogatstvo reči nije veliko, jer ne treba. Bogatstvo osećaja je veće, ali je skrušeno, zatrpano i pripitomljeno. Pesme nisu rađene sa velikom intonacijom. I većinom se ne završavaju trijumfalno.’’

Isidora Sekulić (1913)

’’Među svim ljubavima, među svim borbama za nj je najvažnija ljubav domovinska, borba domovinska; on radi toga pjeva: radi te ljubavi, radi te borbe, ne samo radi ljubavi, koja je kod stihotvorca dosta obično riječ toliko prazna koliko lijepa, nego naročito radi borbe. Jer njemu nije dosta problematično osjećanje za rođenu grudu, on hoće i aktivno đelo grmeći iza istinskih bolnih akcenata Seobe u gromu slobodne duše povrijeđene svim poniženjima našega sužanjstva posvudašnjega.’’

Tin Ujević (1912)

’’Šantić se više ne da zamisliti bez pozadine Mostara ni kao rodoljubivi pesnik, ni kao tumač Ali-begova sevdaha, ni kao setni izraz životne jeseni, koju pojačano oseća vezan za drage objekte mladosti, ni, najzad, kao ljubitelj one stare, patriarhalne sredine koju je voleo kao najbolji deo sebe i koja ga je, u stvari, i dala baš takvog kakav je ostao kroz ceo život. Šantić se i ne zamišlja više bez Mostara, ali ni Mostar bez Šantića i njegove poezije, isto kao ni Vranje bez Borisava Stankovića. Ta dva imena vežu se sad zajedno kao kakva nerazdvojna celina.’’

Vladimir Ćorović (1928)

’’Aleksa Šantić je izvanredno saosećajna priroda. Saučešće i ljubav u njemu trajno i kod njega nerazdvojno žive. Cela njegova poezija iz tog izvora je i navrela. Ali uz ovu osećajnost, Šantić ima i ideja koje se iz ove psihologije istkristalisavaju, i njegove socijalne pesme imaju svoju osobenu, rekao bih emotivnu misaonost. Tačno, govoreći, ona je filozofski vrlo rudimentarna, i moralo bi se još reći da i ne kazuje ništa naročito novo. Ali, prema rečima jednog francuskog estetičara “od pesnika se ne traži originalnost filozofskih ideja, nego originalnost
filozofskih osećanja”. Šantićeva socijalna osećanja imaju u ovom smislu nečeg poetski filozofskoga u sebi, i to je izraženo na jedan originalan način, i prvi put u našoj poeziji ovako ne slučajno, već kroz jedan pesnički stav, i prvi put sasvim spontano, iz samoga pesničkog bića, a nikakvim posredstvom teorijski primljene misli. I to čisto stanje Šantićeve socijalne pesme je i njen najviši kvalitet.’’

Milan Bogdanović (1920)

“Krv junačka, duša devojačka”, diskretan i povučen, narodni čovek zato jer božji čovek, Aleksa Šantić više je voleo, što se tiče njega lično, sreću u malom krugu nego slavu u velikom. Dočekao je obrnuto. Čovek familijarno nežan do krajnosti, kopao je grob za grobom i proživeo samohran, bez ličnoga gnezda; a susreo slavu retku među pesnicima, da ga već od mladosti priznaju narodnim. Kao narodni čovek zaslužio je slavu još veću, da bude veliki čovek.’’

Pero Slijepčević (1934)

’’Aleksa Šantić je bio plemenita i čovekoljubiva pesnička figura: prirodan i egzotičan u isti mah, vezan za svoje rodno tle i srcem i razumom, on je izražavajući svoj grad i svoj uži zavičaj uspeo da postane prisan našem svetu i u ostalim krajevima zemlje. No svoju umetnost nije dovoljno negovao, i to u vremenu kada je nivo naše pismenosti naglo skočio, i kada su jezičke i formalne nebrižljivosti već postajale greh, istina – privremen… Bio je to pesnik s veoma širokim tematskim dijapazonom, koji istrumente svoga izraza nije na žalost razvio u meri koja bi od njega načinila jednoga od prvih naših pesnika.’’

Miodrag Pavlović (1964)

’’Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio. Kad bi došao u veselo društvo mostarsko, zdravi mediteranski kikot njegovih prijatelja nije kod njega izazivao zavist, nego nemuštu tugu nad samim sobom, pa bi se iskradao iz razdraganih mostarskih magaza i po nekoliko dana zatvarao se u svoju sobu. NJegov bol ostajao je u njemu kao što je on ostajao u svom Mostaru. Sve njegove ljubavi imale su sjaj, šare i miris naših starih šehera, bile su bijele i jednim čednim zlatom izvezene kao čevrme davno odminulih patrijarhalnih devojaka, pa su i sve njegove mržnje, one protiv svake satrapije i protiv sve životinjske niskosti, bile lijepe, pravedničke, u ime ljepote…’’

Skender Kulenović (1968)