Branim Đenerala Dražu

Bilo je to uveče 8. jula 1946. godine, u velikoj sali Doma garde u Topčideru, pretvorenoj u sudnicu. Predsedavajući Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ, pukovnik Mihajlo Đorđević, tačno u 19 ča- sova i 15 minuta prozvao je branioca optuženog Dragoljuba Draže Mihailovića, dr Dragića Joksimovića, da iznese svoju završnu reč, na procesu koji je trajao već skoro mesec dana.

Pedesettrogodišnji dr Joksimović, vidno umoran, a inače narušenog zdravlja, ustao je i zamolio sudsko veće dve stvari. Prvo, da sada govori branilac nekog drugog optuženika, jer on jedva stoji na nogama. Ustao je u četiri sata ujutru, a nije išao na popodnevni odmor, pošto stanuje daleko. Na to je sudija Đorđević odgovorio: "Sada je vaš red. Hoćete li govoriti ili ne?”

Druga Joksimovićeva molba odnosila se na reflektore uperene u njega. I da nije bilo sparno julsko veče, oni su mu smetali, jer se nikada u svojoj dugoj advokatskoj karijeri nije suočio sa tom pojavom. Na to je sudija Đorđević naredio: "Upalite reflektore jače!"

Iza dr Joksimovića nalazila se puna sala probrane i uvežbane publike, koja je u pravilnim razmacima tražila ne samo glavu optuženog, već i njegovu.
Tačno preko puta sedeo je javni tužilac pukovnik Miloš Minić. Dr Joksimović je znao da je Minić ranije bio šef komunističke tajne policije za Grad Beograd i da je u to vreme bez traga nestalo na hiljade građana. Minić je i u sudnici pretio onima na drugoj strani, pa i dr Joksimoviću.


Sa desne strane sedelo je sudsko veće na čelu sa pukovnikom Đorđevićem, koji je dr Joksimovića direktno sprečavao da iznese dokaze koje je smatrao najvažnijim.

Rečju, uslovi za iznošenje odbrane bili su užasni i pred njima bi mnogi poklekli.
Međutim, dr Joksimović je počeo da govori. Prekidali su ga i publika, i tužilac, i sudija, ali govorio je neverovatna četiri sata - skoro do ponoći.

Upravo takvi uslovi njemu su davali nadljudsku snagu, tako da je te večeri izrekao najbolju odbranu u istoriji srpskog pravosuđa. Da je bila najbolja, do sada su znali samo komunisti i zato je nikada nisu objavili. Oni su više puta preštampavali stenograme sa suđenja đeneralu Draži, pa su čak napominjali da su prethodni bili cenzurisani, ali da cenzure više nema. Međutim — bilo je. Necenzurisana Joksimovićeva odbrana objavljuje se tek sada, u ovoj knjizi.

U budućnosti, pravnici će verovatno sa različitih strana analizirati odbranu dr Dragića Joksimovića. Već sada, međutim, moguće je označiti nekoliko bitnih elemenata.
Dr Dragić Joksimović je bio doktor prava sa Sorbone i pra- vnik velikog iskustva, dok su tužilac i sudija bili advokatski pripravnici, koji su preko noći dobili i visoka pravnička zvanja i činove visokih oficira.

Sigurnost dr Joksimovića dolazila je i od svesti da on kroz rimsko pravo baštini višemilenijumske civilizacijske teko- vine, a s druge strane svest o moralnoj i intelektualnoj bedi sva- ke tiranije, koja i dovodi do njenog sloma, tj. zbog čega je ona ograničenog roka trajanja i ne može poništiti civilizacijske tekovine na duži rok.

Snagu dr Joksimoviću davalo je i ubeđenje svakog poštenog čoveka da radi poštenu stvar, nasuprot njegovim protivnicima u sudnici koji su već godinu i po dana živeli u tuđim stanovima i kućama, čije vlasnike su na pravdi Boga ili pohapsili ili po- ubijali. Drugim rečima, on je znao da je zapravo njegovim protivnicima mesto na optuženičkoj klupi i verovao je da će jednog dana pravda biti namirena.

Snaga je dolazila i iz smirenosti na smrt osuđenog, jer je dr Joksimović morao znati da je i njemu, kao i njegovom branjeniku, najteža presuda već izrečena. Iz toga je dolazilo ubeđenje da žr- tva za uzvišeni cilj nije uzaludna - ubeđenje koje se vekovima s kolena na koleno prenosi u srpskom narodu, a koje je i sam đeneral Draža izrekao u svojoj vaskršnjoj poruci 1945. godine: "Mi možemo u toj borbi i izginuti, ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje”.

Крагујевац, априла 2015.
Милослав Самарцић