Bez poente

Iz recenzije :

’’Neobični spojevi i smišljanje, još bolje rečeno - izmišljanje novih reči, i njihovo uvođenje u svakodnevni govor neke su od karakteristika Bez poente. Neobično, jer ovi neologizmi nikako ne mogu biti pomešani s protologizmima. Toliko su u duhu svakodnevnog govora, određenije – šarmantnog beogradskog žargona, da se i ne primeti da su novoskovane reči, poput nasiseljene devojke (devojke koje u prvi plan stavljaju grudi – najčešće „plastične“) ili steškilo mi se (postalo je najednom teško na duši). Možda ponajbolje o tome govori naziv poglavlja Frtutma. Na prvo slušanje može se pretpostaviti o čemu se radi.

Kako je autorka ovog teksta u isto vreme bila i redaktor, lektor i korektor knjige Bez poente, u prvi mah, čim sam se latila posla, odstranjivala sam brojne poštapalice koje se nalaze bukvalno u svakoj priči. Bez razmišljanja sam skidala „mislim“ i „kao“, a „stvarno“, pogotovo „ali stvarno“ kad bi dostiglo kritičan broj pojavljivanja u jednoj priči. Bilo je dilema oko „bokte“ i „majkemi“, pa su negde ostajali a negde bili sklonjeni. I kad tako „sređenu“ priču pročitam ponovo, to više nije ta priča, ne ostavlja onaj utisak koji me je osvojio u prvom čitanju, nema ni te atmosfere, sve deluje toliko prečišćeno i pročišćeno da postaje – sterilno. Naravno, vratila sam sve u prvobitno stanje zato što samo tako odiše životom. I to kakvim – beogradskim!

Pre svega, ovo je knjiga atmosfere, beogradske. Po Marksovoj „više mogu da saznam o društvu u Francuskoj iz Balzakovih romana nego čitajući knjige istoričara o tom vremenu“, tako se i u Bez poente udiše beogradski vazduh – smog na prometnim mestima, duvan i piće na žurkama i u klubovima… čak i miris omekšivača na tek opranom i okačenom vešu na beogradskim terasama. U pričama koje se bave prostim preživljavanjem, svako će se setiti najmanje jednog slučaja iz svoje okoline, ako već i neće reći da je to „priča njenog/njegovog života“. Majke, očevi, babe, dede, odlazak na selo, slavljenje slave, komšiluk, drugarice… Sve je prepoznatljivo i živopisno. Sankcije, prvi izlasci, bombardovanje, iako tek usput spomenuti, odličan su mizanscen za „životnu dramu“ odrastanja ovde i sada.

Priča Jedna beogradska noć ima filmični potencijal, nalikuje Noći na Zemlji, naravno, samo po atmosferi.

Tipično ženske priče, u kojima normalno žensko čeljade nikad nema šta da obuče, pokušava da shvati muški svet (tipično?) ženskom logikom, želi da se oproba kao domaćica, pa odustaje jer shvata da je kraljica i bez ajvara, napisane su nepretenciozno, crticama iz svakodnevnog života, neretko kroz dijalog.

Treba izdvojiti priču Načeta, koju autorka nije ni htela da uvrsti u knjigu, ali bi bez nje Bez poente stvarno bilo bez poente. Priča je nabijena dramatikom i ostavlja prostor za sagledavanje iz više uglova, iako ne pretenduje na mudrovanje, kao i sve ostale u knjizi, i s mestimičnim humorom izraženim kroz samoironiju.

Inače, humor je jedno od bitnih određenja Bez poente. Nepretenciozan, kao i sve priče, lagan i dobronameran, čak i kad ima sve šanse da bude zajedljiv i otrovan, uobičajen i „zdrav“. Najčešće se manifestuje kroz neku epizodu, na primer „mrce“ koje ispadaju iz pogrebnih kola u jednoj od najprometnijih ulica usred bela dana, ali ništa manje nije uspešan ni onaj koji se provlači kroz onomatopeične izraze koji vrlo efektno zamenjuju čitave pasuse neizrečenih ali jarkih opisa: drn-drn mikser, sec papriku, ljušt pa rk paradajz, i na kraju kesicu parmezana sljušt. I uobičajeni žargonski izrazi u situacijama koje nisu za njih karakteristične, dobijaju novo ruho, poput „popaditisa s nogu“ i sličnih.

Bez poente i te kako ima poentu, samo je u maniru autorkinog haj-nehaj pristupa životu. Nema mudrovanja jer na pitanje šta je život može se odgovoriti i: Rodiš se, živiš, i umreš. Ovo „živiš“ u sredini, to je Bez poente.’’

Milja Lukić