Bela pčela: Komplet 1-3

Mnoštvo grčkih mitova može se objasniti samo pomoću srpskih običaja, verovanja i predanja...
Ciprien Robert, Pariz, 1846. godine

Delo Bela pčela u tri knjige predstavlja priloge za mitološku istoriju Srba, jer kako je govorio i Niče, Čovek budućnosti - to je onaj ko ima najduže sećanje..

Sam naziv dela Bela pčela uvodi u davna vremena, jer je narodni izraz za najstariju pretkinju - pramajku od koje svi potekosmo, kao što je za muškog pretka Beli orao, te nas i ove knjige vode na dug i zanimljiv put kroz vreme, objašnjavajući mnoge mitološke, lingvističke i istoriografske nedoumice, koje prave smutnju boljem razumevanju prošlosti i našeg mesta u svetu.

Iz predgovora autora:

Tragajući za našom pramajkom Belom pčelom nađeni odgovori nametali su nova pitanja. Morao sam proći, najpre, svih onih 7524. godine, koje je izbrojao naš srbsko-slovenski kalendar od uređenja sveta, i dalje u prošlost, gde god sam osetio trag i prisustvo naše pramajke, do samog Stvaranja sveta, kada su Bog i Mudrost (simbol, epitet pčele) stvorili svet. Koliko ići daleko u prošlost? Gde je i kada rođena naša Pramajka? Kada je ona ponela atribut Bele pčele? Zašto je Bela pčela naš predak u trinaestom kolenu? Pamtimo li i ranije pretke? Gde se tu i u kom kolenu nalaze boginje sa atributima Zmije, Rod- Ribe, orlušine, krave, krmače i ima li ih još? Zašto je samo kod Srba Bela pčela? Ima li to veze sa nastankom srbskog naroda? I što sam se dalje udaljavao u dubinu vekova, to sam više shvatao šta nam se dešava danas i šta nam se može desiti sutra.

Jedna od najvećih prepreka za utvrđivanje naučnih istina o razvoju evropske kulture belog čoveka i kretanju naroda na prostorima na kojima se prostire ova kultura, jesu zapadni naučni autoriteti, koji su pored svoje naučne radoznalosti u svojim istraživanjima podlegli geopolitičkim interesima svojih sredina. Svesno, ili u nedostatku informacija, koje šu se pojavile kasnije tokom XX veka, stvorili su stereotipe koje je danas teško izmeniti ili preskočiti. Naročitu prepreku čine stereotipi o antičkoj Grčkoj kulturi, izgrađeni tokom romantizma XIX veka, koje je neophodno preskočiti da bi se moglo ići dalje. A ovoj kulturi odrediti odgovarajuće mesto, koje je svakako značajno u lancu razvoja kulture belog čoveka. Pojavljivale su se grupe stručnjaka, arheologa, istoričara koje su međusobno sarađivale i postizale konsenzus oko čitavog niza činjenica nastalih iz predrasuda, vršeći rekonstrukcije događaja bez jasnog istorijskog uvida, koje ni kasnije arheološke i druge činjenice nisu mogle ukloniti. Ti rezultati su se dalje koristili stvarajući nove pretpostavke, koje su dovodile u zabludu buduće generacije naučnika nespremnih da dovedu u pitanje rad svojih mentora. Za rezultat smo dobili stvaranje određenih zvaničnih ortodoksnih stavova, koji su za neupućene i nespremne da preispituju činjenice, postajali neospome istine, datosti istorije. Autoriteti su sticali monopol nad izvorima, usmeravajući tokove istraživanja u pravcu naučnih interesa. Treba imati na umu dr Miloja Vasića ,,oca naše arheologije“, kako ga naziva Pavle Stanojević, koji je pisao u „Istorijskom časopisu“ 1955. godine o „dirigovanoj arheologiji“, pominjući „nordijsku istoriografsku školu“ i njene pogubne posledice po našu istorijsku nauku. Ukazao je da „dirigovana arheologija“ nažalost postoji kod nas i danas i da mu je bila „dužnost da skrene pažnju na veliku prazninu u istorijskoj nauci kod nas“J Posledice Berlinskog kongresa koje nas prate od tada do danas, pored dirigovane ‘arheologije marerijalnognasleđa’, ‘arheologije obreda’ i ‘arheologije jezika’, dirigovani su i svi drugi vidovi istraživanja nacionalne i narodne prošlosti Srba, ali i drugih slovenskih naroda. Najžalosnije je to što u stvaranju tih neistina prednjače srbski istoričari. Jedna od najvećih prepreka koju srbska akadamska pamet ne može da preskoči je falsifikt u delu Konstantina VII Porfirogenita ,,De Admimstrando Imperio“ (O upravljanju carstvom), u kome između ostalog piše o doseljavanju Slovena i Srba na Balkan u VII veku. To je prepreka koju naši istoričari, i ne samo naši, ne da ne mogu da preskoče, nego i neće, podmićeni članstvom i apanažama brojnih evropskih akademija. Tako brojni tomovi objavljivanih knjiga srbsku istoriju počinju sa Porfirogenetovim VII vekom.

U tekstu “Zabranjena arheologija i istorija Srba” dr Đorđe Janković kaže: “Sredinom XX veka u stručnoj javnosti Amerike pojavio se pojam ‘forbidden archeology’ (zabraniena arheologijajkoji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se rezultati nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Reč je o nametanju “istina” radi projektovanja novog sveta po volji velikih sila.”
Moj cilj je da ovom knjigom osvetlim našu mitsku prošlost i dovedem u neki hronološki red, kako mislim da treba, ili bar da ukažem na problematiku hronologije koja neminovno prati ovakve vrste knjiga. Ovo bez namere da to bude jedina istina ili zaključak, već samo da iznesem svoje mišljenje. Činjenica je da postoje mnogi falsifikati, i sistemska kriza tradicionalne hronologije istorije, postavljene u delima Žozefa Skaligera, ali ona je još uvek važeća kod većine istoričara. Zato se neću baviti protivurečnostima i anahronizmima u širem smislu, sem da ukažem na problem. Nemam problem sa autoritetima ni sa institucijama, kao što je XIX vaseljenski Tridentski sabor, koji je na kraju svog rada, 1563. godine od Hristovog rođenja, naredio da se spale svi dokumenti koji protivureče Skaligerovoj hronologiji.
U svojoj knjizi Chronology of the Ancient World, London ,1969. J. E.Bickerman piše, da su jedino Srbi, sa svojim istim sadašnjim imenom, bili pre svih starih naroda i “nametnutih civilizacija”, da su bili pre starih Sumera i ostalih naroda u dalekoj prošlosti.1
Danas i ubuduće istraživač mora biti spreman da preispituje sve činjenice do kojih je došla evropska i svetska nauka, bez obzira na autoritete, kao i antičke autore, jer se neprekidno pojavljuju nova otkrića, naučne discipline i tehnologije proveravanja dokaza, uspostavljaju se nove hronologije. Ova knjiga je svojevrsna potraga za temeljima srbske istorije, onim temeljima koje nije nalazio N. Zupanić, a koji su utemeljeni na ‘grobu pretka’ na početku kulture, na kojoj Srbi grade svoju istoriju već 7524 godine od uređenja sveta.
Žalim što ću ovu knjigu štampati u latinici jer sam je prvenstveno namenio onima koji su se otuđili od ćirilice, pisma koje je ukorenilo Ijudsko biće od vremena Vinče do danas.

Autor Ljubivoje Jovanović