Anatomija čoveka

Deskriptivna i funkcionalna. Namenjena studentima medicine i sportske akademije.

Anatomija čoveka je nauka o obliku i građi njegovog tela. Njen naziv potiče od grčke reči anatome što znači raščlanjivanje sečenjem, pošto je u to doba jedina metoda proučavanja građe živih bića bila disekcija rasecanje njihovih leševa. Anatomija i fiziologija, koja proučava funkcije čovečjeg tela i njegovih organa, predstavljaju biologiju čoveka. Biologija čoveka, pored anatomije i fiziologije, obuhvata i nauku o razvitku (embryologia), koja proučava ne samo individualno ili ontogenetsko razviće čoveka (ontogenesis) već i njegovu evoluciju ili filogenezu (phylogenesis).

Anatomija proučava telo zdravog čoveka, oblik, položaj i strukturu njegovih mnogobrojnih delova, odnosno organa. Ona proučava takođe i promene oblika i građe organa, koje se kao neprekidan proces odigravaju u čovečjem telu u toku celog života. Ova nestabilnost oblika i građe organa je posledica promena njihovih funkcija, koje bivaju izazvane spoljašnjim uslovima (socijalni, klimatski, uslovi rada). Oblik, građa i funkcija organa su u tesnoj uzajamnoj vezi i zavisnosti. Oni predstavljaju jednu nedeljivu celinu, u kojoj glavnu ulogu ima funkcija. Funkcija, pod uticajem spoljašnjih faktora, teži uvek da sebi stvori formu oblik i strukturu koja će joj omogućiti optimalne uslove za rad, držeći se, pri tome, uvek principa da s minimumom materijala omogući sebi maksimalni efekat. Istina, normalno nijedan organ čovečjeg tela s odgovarajućim materijalom ne daje maksimum svoje funkcije, već poseduje rezervnu snagu potencijal, koji dolazi do izražaja samo kod velikih napora ili u slučaju kada treba da preuzme funkciju drugog, uklonjenog organa (osobe s jednim bubregom, s jednim plućnim krilom). Ovo funkcionalno prilagođavanje oblika i građe je suština vitalnosti organa i organizma, osnova za njihovo održavanje i razvitak. Pojačavanjem funkcije organi se povećavaju (hipertrofija) i obratno, smanjenje i prestanak funkcije povlači za sobom njihovo postepeno propadanje (atrofija) i nestanak. Zbog toga, proučavanje oblika i građe u vezi sa funkcijom svakog organa i sistema organa, tj. proučavanje tela živog i zdravog čoveka treba da bude krajnji cilj savremene,funkcionalne anatomije čoveka. Anatomske činjenice, povezane sa životom, sa funkcijom, dobijaju svoju punu naučnu vrednost i svoj praktički značaj za sve naučne discipline koje proučavaju čoveka. Pored toga, funkcionalna anatomija treba da proučava ljudski organizam i kao celinu, u kojoj se organi i sistemi organa razvijaju i funkcionišu u međusobnoj zavisnosti i uzajamnom dejstvu. Promene jednog organa ili funkcionalnog sistema povlače za sobom manje ili veće promene u celom organizmu (zakon korelacije).

Proučavanje anatomije čoveka ima naučni i praktični značaj. Kao jedna od biološkihnauka, anatomija ukazuje naputeve i zakonitosti evolucije materije od najprostijeg organizma do najsavršenijeg do čoveka. Njen praktični značaj je što predstavlja neophodnu osnovu za sve druge naučne discipline koje proučavaju ljudski organizam, bilo zdrav ili bolestan. Za studije fizičkog vaspitanja ona je osnova za skoro sve ostale predmete, a naročito za fiziologiju, biomehaniku, kinezi terapiju i vežbe oblikovanja. Pored toga, znanje iz funkcionalne anatomije pribora za kretanje omogućuje stručnjaku za fizičko vaspitanje da u svojoj praksi izvrši anatomsku analizu položaja i pokreta čovečjeg tela. Na osnovu tih analiza on se postepeno sve više osposobljava da shvati ne samo suštinu svih pokreta i položaja več i da primeni izvesne izmene ili dopune u cilju celishodnijeg izvođenja pojedinih pokreta i položaja u cilju poboljšanja umešnosti i povećanja efekta iz bilo kojeg domena fizičke kulture, sporta i rada.

Prema načinu izlaganja sastava i sklopa čovečjeg tela razlikuju se više vrsta anatomije. Sistematska anatomija proučava ljudski organizam, oblik i građu njegovih organa po funkcionalnim sistemima. Topografska ili mediko-hirurška anatomija, koja je od velikog značaja za medicinske studije, izučava međusobne odnose organa, njihove projekcije prema skeletu i površini tela, kao i sastavne elemente predela i delova čovečjeg tela. Sem sistematske i topografske anatomije postoje i druge vrste anatomija: rendgenska,plastična, komparativna. Plastična ili površinska anatomija posvećuje glavnu pažnju spoljašnjem obliku čovečjeg tela, kako u miru tako i u pokretu. Komparativna anatomija je, u stvari, sistematska anatomija životinjskog sveta i čoveka, koja prikazuje povezanost i postupnost u razvitku i usavršavanju oblika i strukture organizma. Osnova za sve ove vrste je sistematska anatomija, jer da bi se ljudski organizam razumeo као celina, neophodno je najpre upoznati njegove sastavne delove, pošto se bez dobre analize ne može izvršiti nikakva sinteza.

Sistematska anatomija u svojim izučavanjima oblika, građe i razvitka čovečjeg tela zahteva, pored disekcije, i upotrebu aparata, lupe i mikroskopa, koji povećavaju vidljivost oka. Mikroskop, naročito elektronski ili ultramikroskop, omogućio je da se duboko prodre u suštinu oblika, strukture i funkcije osnovnih jedinica građe živih bića.