Život posle kraja Ljubodrag Stojadinović
Život posle kraja Ljubodrag Stojadinović
Život posle kraja Ljubodrag Stojadinović
Izdavač Evro
Povez broš
Strana 261
Godina 2000
Junaci vođine Stradije
Sve što je podložno ismevanju, valja ga ismejati. To je jedan od temeljnih imperativa moderne satire, a po nekim literarnim legendama, kamen je ukopao niko drugi do Gistav Flober, pokušavajući da objasni etičko i estetsko poreklo svojih grotesknih junaka Buvara i Pekišea, iz istoimenog (nedovršenog) romana.
Priča se, naime, sastoji od niza smelih avantura dve budale (Buvara i Pekišea), koji troše iznenadno bogatstvo, pokušavajući da ostvare nezamislivo glupe ideje, koje naravno propadaju, ali drugari nipošto ne odustaju. I tako do kraja priče, koja kraja nema. Pisac nam posredno kazuje kako njegove blente nisu stvorene ni iz čega, no da su proizvodi i manekeni svog vremena, njegovi tupavi simboli, jer, uz sasvim malo izuzetaka, drugačijih i nema.
Nema dovoljno prostora za podrobniji inventar značajnih literarnih dela i parabola, pripadnici elite (državne, crkvene, vojne) omiljeni su predmeti ozbiljne i urnebesne zajebancije, zbog čega su pisci ili usmeni pripovedači često dopadali apsana i okova.
Ali, kako uopšte odoleti? Izazovi su uvek jači od pretnji, oni razbijaju narcisističku ideju vladara, priručne i podnožne vlastele o tome šta su oni zaista, pa je njihovo karikiranje često dovodilo do grozne istine i javne katarze, makar i po cenu života. Davno nema ovde Radoja Domanovića, ali slepog Vođe , Stradije i Dange ima na svakom koraku.
Ovo je bila samo kraća ekskurzija „na onu stranu“ poimanja zavodljivosti političke satire i njene simboličke istinitosti, koja je u Srbiji, ako izuzmeno Zorana Kesića, skoro ugašena. Ima darovitih pisaca, strašnih tema, ludačke inspiracije, lucidnih i duhovitih dela. Samo nema čitalaca.
Zašto se ovde ugasilo ono što je inače neugasivo, a postoji u diktaturama, autokratijama despotskog tipa, tiranijama, slobodnim društvima, hibridima ovde navedenog, čak i u haosima, anarhijama, bunama, pučevima, revolucijama, konclogorima i ratovima? O tome, naravno, nešto kasnije, valja svima nama, makar još jednom, pokazati slike čuda, života, gašenja nade i nestajanja.
Predsednik gostuje u omiljenoj televiziji, domaćin mu je, ako sam dobro zapamtio, Predrag Sarapa. Gost pokušava da bude skroman, običan čovek, nosi na sebi bordo džemper. Radi i kad slavi, čemu slavlje bez rada koji ga je očovečio. Svoj rođendan je obeležio skromno, ali za radno izgaranje, jebi ga, valja nešto i prezalogajiti. Mogao je šef države da pošalje jednu od vernih kobri po prazan burek, pletenice, bareni đevrek, kiflu sa susamom, rol viršlu, kroasan ili proju.
Ali, to bi bila zloupotreba položaja, vođopazitelji ne kupuju pecivo, oni čuvaju poverenu im dragocenost. Nije mali rizik da mu gladna kobra, koja dežura danonoćno, izede doručak. Nego je ćale gospodina predsednika doneo jutarnji obrok u dragoj crvenoj šerpici, a u njoj uobičajeni srpski fruštuk: punjene lignje!
Sarapa oduševljen: lignje! To je rešenje, kako se nisam setio?! A mene pice i testa ubiše, pun sam ugljenih hidrata, zasićenih i trans masti, belog šećera, aditiva, amalgama i soli, nema više u varoši košulje koja obuhvata moj vrat. Pink mi pravi stolice po narudžbini da uglavim najvažniji deo tela. Nije predsednik lud, što ih jede, on je lud samo za njima, lignjama. Lignje, to je to!
Poslanik Marjan Rističević govori u parlamentu, njega niko nikada ne prekida. On je onaj ćoravi snajperista koji puca čim čuje šušanj, ili mu Maja da znak da onjače koga treba. I on to čini slikovito, bez ustezanja i kočnica, jezikom seoske bene u punoj vodenici.
Ali, on ima dodatni, antologijski predlog za zakon, a takvog zakona u istoriji Srbije i istoriji sveta nije bilo. Ali ako nije, ne znači da neće. Marjan je na hitno usvajanje predložio Zakon o slepim miševima, koji bi zamenili hemijske preparate u borbi protiv insekata. Svaki šišmiš pojede tri hiljade insekata dnevno, sto dvadeset i pet na sat, lično ustanovio Rističević, što je pomnoženo sa sadašnjim brojnim stanjem letećih sisara nedovoljno. Pa bi uz epohalni zakon slepi miševi postali posebno zaštićena vrsta, kućni ljubimci, takoreći, sa projektovanjem novih pećina za njihovo nesmetano parenje i umnožavanje. Imaš i pticu i zvera, i vampira lovca. Četiri u jednom. A insekta nijednog, mada ih sada, po njegovoj računici, ima pola miliona po glavi Srbina.
Isti Sarapa, voditelj. Šešelj mu je gost. Od prethodnog razgovora sa predsednikom nabacio još pola kile. Krišom gricka čvarke od mangulice ispod astala, rečeno mu je da oni ne goje. Od obične krmače, moravke, od onih odvratnih nemačkih belki goje, jorkširke goje, od mangulice jok.
Utom, pristojna devojka, malo zbunjena, pristojno odevena unosi kafu.
„Što si se zakopčala do grla, maco! Oslobodi koje dugmence, pokaži se, evo vojvoda te gleda, nemoj tako da si ukrućena, opusti se, jebo te, ovo je televizija sa nacionalnom frekvencijom, a ne bircuz na Ibarskoj, gde moraš da paziš na ponašanje. Dobro ako nećeš, razgovaraćemo posle, iškaj se maco sada…“
Vojvoda, pojava koja voluminozno nadmašuje čak i Sarapu, sa robijaškim i nebrojenim mizoginim iskustvima, pokušava da se začudi, i pita kamermana: „Je li, gde ste nabavili ovog mamlaza?“
Nema odgovora. Nije snimatelj doveo pojačanje kome se stolice kroje po meri.
Kratki siže iz bliže prošlosti. Zoran Babić se obraća Vučiću premijeru: „Ja vam se divim i fizički i mentalno, kako izdržavate a da, s oproštenjem, ne pišate toliko dugo. Osam sati, a ja sam za to vreme išao četiri puta, na svaka dva sata. Kažite mi, dragi premijeru, gde i kako skladištite tu dragocenu tekućinu…“
Zašto je, dakle, politička satira utrnula u Srbiji? Možda bi bar nešto moglo da bude objašnjeno (parafraziranim) rečima Gabrijela Garsije Markesa, iz njegove knjige – zbirke novinarskih tekstova, koja se zove Riba je crvena (toplo preporučujem). On navodi primere iz života i smrti, koji daleko nadilaze svaku, čak i fantastičnu zamisao: južnoamerički diktator naredio da se potamane svi crni psi u državi, uveren da je jedan od njih skriveni oblik ubijenog prethodnika; njegov kolega u drugoj interesnoj sferi, organizovao je pompeznu sahranu za nogu koju je izgubio u pokušaju atentata; jedan je naredio da se sva javna svetla u gradovima prekriju crvenom hartijom, uveren da se tako podanici (a posebno on lično) štite od kuge.
Posle ovih primera, kaže nobelovac, ne moramo ništa da zamišljamo, jer zamislivo nije, pa možemo da ostavimo literarnu fikciju na miru. Ostaje nam samo da budemo skrušeni prepisivači stvarnosti, kaže on.
U Srbiji je stvarnost neverovatnija od svake ideje o političkoj satiri. Književni junaci su svuda oko nas, govore i čine neopisive budalaštine, vodaju nas po istinskom svetu apsurda, koji su stvorili najtupaviji među njima. Zamislite samo Rističevića, Sarapu, Marića, Vulina, Đurića i Vučića kao književne junake. Nema čitaoca iz malo dalje budućnosti koji bi poverovao da je takvo nešto uopšte postojalo.
Prepisivanje stvarnosti ovde je užasan i uzaludan posao. Ali se izbeći ne može.
Naši Buvari i Pekišei stvaraju neostvarivo, grade sve što nije moguće, ili neće opstati, razgrađuju ono u šta se dirati ne sme. I kao ona dva legendarna glupana, uporno tragaju za novim idejama koje su još gore od već napuštenih ili propalih.
Razlika je samo u jednoj stvari: Floberove budale troše svoje pare.
Peščanik.net, 14.03.2018.
