Svetozar Pribićević u opoziciji 1928-1935
Ljubo Boban
Svetozar Pribićević u opoziciji 1928-1935 Ljubo Boban
Zagreb, Institut za istoriju 1973g
tvrd povez
285 strana
25 cm
dobro očuvano, osim zabeleški na pokorici i poslednjoj strani
Svetozar Pribićević
(Kostajnica, 26. oktobar 1875 – Prag 15. septembar 1936)
Srpski političar, ministar unutrašnjih poslova i ministar prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od zagovornika jake centralne vlasti postao njen protivnik.
Pribićević je kao student u Zagrebu pripadao krugu napredne omladine. Svoje političke poglede izneo je 1897. u programskom članku Misao vodilja Srba i Hrvata (u almanahu Narodna misao) u kojem je zastupao gledište da su Srbi i Hrvati jedan narod.
Od 1902. je bio urednik Novog Srbobrana, organa Srpske samostalne stranke. Učestvovao je u osnivanju Hrvatsko-srpske koalicije (1905), i postao vođa njenog srpskog krila. Posle istupanja Franje Supila iz koalicije, Pribićević je bio njen stvarni šef.
Njegovom političkom ugledu nije previše naudilo suđenje trojici njegove braće, Marku, oficiru, Valerijanu (Vasi), profesoru i Adamu Pribićeviću u montiranom izdajničkom procesu (1908), koji se završio dugogodišnjim robijama za dvojicu braće. Vrlo brzo, 1910. ovaj proces je obustavljen, a učesnici pomilovani.
U vreme Prvog svetskog rata vodio je oportunističku politiku, ali se pred slom dvojne, Austro-Ugarske monarhije priključio Narodnom veću Srba, Hrvata i Slovenaca i postao njegov potpredsednik. Pribićević je igrao značajnu ulogu u danima stvaranja zajedničke jugoslovenske države.
Smatrajući da su Hrvati i Srbi jedan narod, svoju političku aktivnost usmeravao je na izgradnju jugoslovenskog unitarizma, i zalagao se za centralističko uređenje države. Na tim koncepcijama bio je jedan od osnivača Demokratske stranke (1919) zajedno sa Ljubom Davidovićem, Jašom Prodanovićem i drugima, i vodio odlučnu borbu protiv federalističkih snaga, posebno protiv Stjepana Radića i njegove Hrvatske republikanske seljačke stranke. U Kraljevini SHS bio je ministar unutrašnjih poslova (1919-1920) te ministar prosvete (1920-1922. i 1924-1925). Zbog neslaganja sa umerenijim delom vođstva Demokratske stranke istupio iz nje (1924) i sa 14 poslanika osnovao Samostalnu demokratsku stranku (SDS), koja je isticala svoj unitaristički i centralistički program.
Tada je sa Nikolom Pašićem osnovao vladu Nacionalnog bloka koja je branila centralistički Vidovdanski ustav. Kada je Pašić zaključio sporazum sa Stjepanom Radićem (1925), Pribićević je prešao u opoziciju. Smatrajući da je njegova podrška radikalima učvrstila srpsku dominaciju, on je posle skupštinskih izbora 1927. povezao svoju stranku s Radićevom Hrvatskom seljačkom strankom (koja je prešla u opoziciju) i s Radićem stvorio Seljačko-demokratsku koaliciju (SDK).
Tada je počela njegova postepena transformacija: od pobornika centralizma postao je njegov protivnik. U vreme Šestojanuarske diktature interniran je u Brus (Srbija), a zatim mu je zbog lošeg zdravlja dopušteno da ode u inostranstvo[1], gde je ostao do kraja života.
U emigraciji je napisao Diktatura kralja Aleksandra (La dictature du roi Alexande, Paris, 1933), svoj politički obračun sa kraljem Aleksandrom, u kojoj se izjasnio za federalno i republikansko ustrojstvo Jugoslavije. Svoje novo stajalište je izrazio u Pismu Srbima (1933), u kojem se zalagao za sporazum Srba i Hrvata na osnovu ravnopravnosti obaju naroda: „Svaki drugi put i rješenje značilo bi vječite trzavice, međusobne sukobe i ratove, koji bi se na kraju katastrofalno završili za oboje...“
Pred kraj života naglašavao je i potrebu stvaranja seljačko-radničkog pokreta.
