Sećanja

Sećanja Vladimir Velebit
Globus, Zagreb, 1983, 371 str, tvrd povez sa omotom, veći format
odlično očuvano
.....
Историја војне дипломатије представља једну веома специфичну грану, на ивици више паралелних струка/вештина – војни
дипломата је и дипломата и обавештајац и аналитичар, али пре
свега је човек од поверења највишег руководства земље који у
појединим (тешким, ретким, али и славним) тренуцима има пуно
одговорности и утиче на догађаје судбоносне по његову земљу.
Такав „партизански Џејмс Бонд“ био је и Владимир Велебит, који
је у својим мисијама код британских и америчких савезника de jure проналазио путеве за легализацију Тита и његовог покрета на Западу 1945, али је de facto обезбедио и „одступницу“ за варијанту
„Б“, коју је Тито и искористио 1948...
Велебит је као прави Југословен,1 као школован и врло образован човек био веома погодан за мисије „у цилиндру и фраку“. Потицао је из генералске породице, студирао је право у земљи и иностранству, а у државној служби у предратној Југославији догурао
је до дужности судије (радио је у Кичеву и Шиду). Повукао се из
државне службе 1936, бавио се адвокатуром, а 1939. отворио је и
адвокатску канцеларију у Загребу. Како је сам наглашавао „бавио се
искључиво трговинским правом, заступао аустријске, италијанске и
швајцарске клијенте“,2 односно имао је врхунску зараду у правној
струци, која се уосталом и сама налази у врху плаћених занимања.
Не можемо да не скренемо пажњу и на то да су „италијански и
аустријски“ клијенти од 1938. клијенти из нацистичког Рајха (услед
Аншлуса) и фашистичке Италије. Дакле, радило се о имућном човеку са добром репутацијом. Природа веза (као и њихови мотиви) Велебита са комунистичким покретом у предратно доба представља
једну веома мало проучену тему. Његовог имена нема на списковима предратних функционера иоле значајних (да не кажемо скоро
свих) чланова КПЈ.3 Стога није случајно што Ђилас4 није имао неких посебних коментара о улози Владимира Велебита у стварању
загребачког центра ОМС ИК КИ, јер његова улога у томе није могла да буде значајна.5 Велебит излази на историјску позорницу као човек левичарских (иначе популарних у тадашњој Југославији) погледа, али не као припадник неке формалне организације, већ као
човек од поверења самог Тита, за одређена поверљива и приватна
питања. Интимност и поверљивост ових питања постају јасније када се сагледа шта је било поверено Велебиту на чување. У јануару
1940. Велебит је отпутовао у Цариград код Тита на молбу „изабранице његовог срца“ Херте Хас.6 Касније 1941. Велебит је помагао
Херти Хас у последњим недељама трудноће и после рођења Брозобог сина, скоро све до хапшења младе мајке у новембру 1941...
Од 1942. Велебит је био у ВШ НОВЈ на пословима организације
„војно-судског одсека“, што представља једну специфичну врсту
активности с обзиром на то како је изгледала „партизанска Фемида“ и у јесен 1944, а камоли за време рата. Као Титов „човек од
поверења“ Велебит је учествовао и у тзв. „мартовским“ преговорима са Немцима. Према немачким и партизанским изворима представници партизана (М. Ђилас, К. Поповић и В. Велебит) у разговору са Немцима су изјавили да се „партизани... не боре против
хрватске државе, и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво
против четника. Спремни су да с оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања“.7 У књизи написаној у посткомунистичкој
Хрватској Велебит је потрошио цело поглавље (једно од пет) да
докаже да се радило само о хуманитарном гесту и покушају да се
спасу партизански заробљеници.8 Иначе о тим преговорима је пуно писано,9 али једна од историографских референци се помиње
ређе, што је веома лоше за историјску науку јер се ради о раду писаном уз минимум идеолошких аберација, на изворној немачкој и
партизанској грађи која не може да се оптужи за „ревизионизам“ и
„пристрасност“. Пошто су у монографији коју представљамо „мартовски“ преговори остали ван тематског оквира (под скраћеним
описом „врхунац класног радикализма“),10 не можемо да не пренесемо укратко „интерно виђење“ догађаја које савремени хрватски
аутор приказа последње Велебитове књиге крсти као „апокриф“,
„тактизирање“, „невјеројатна теза“ и „епизода“.11
Историчари из савезне Удбе далеке 1958. (15 година након
догађаја) називали су ове догађаје „Глајзеова акција“. Први контакти Титових „поверљивих људи“ и Немаца били су успостављени
у августу а од јесени 1942. већ је било низ састанака и размена
између представника ВШ НОВЈ и немачке стране, коју су заступали официри СС (касније су смањили своје учешће у преговорима)
и Абвера. Од новембра 1942. у овим преговорима као представник
Врховног штаба је учествовао и Владимир Велебит. Баш тада је
било договорено формирање посебне „неутралне зоне“ за размену
заробљеника и комуникацију обеју страна. Неприлику за партизане
је представљало то да су „Немци упорно одбијали проширење
размене на целу територију Југославије, већ је строго ограничавали
само на НДХ“. Уосталом за почетак и ово је било довољно јер у
то време „НДХ је била главно оперативно подручје снага НОВ и
седиште њеног руководства“. „Већ у току разговора око питања
поступка са очекиваним заробљеницима из IV офанзиве, јануара
1943. предвиђено је да ће при свакој немачкој дивизији бити
постављена комисија за заробљенике под руководством органа Сипо
и СД-а. Ова је имала да разврстава заробљенике у ...категорије:
лица намењена размени, укупно око 150 истакнутих личности, 300
заробљеника предвиђених за репресалије..., неподозрива лица
способна за рад у Немачкој..., сумњива лица за логор у Норвешкој..., заробљеници о којима комисија за разврставање не би
могла да стекне одређену оцену“. Осим размене заробљеника постојала је и друга узајамна вајда: „партизани су користили разна
давања у медикаментима и сличном материјалу“, а Немци су
имали „привредне интересе, којима је у првоме реду било стало
до могућности да им се обезбеди експлоатисање рудника боксита.
Исто тако су ту улогу играли и интереси који су налагали да се обезбеди неометан саобраћај на главној прузи Загреб–Београд“.12
Следећа тура преговора се одвијала у Загребу у марту 1943, у којој
је такође учествовао и Велебит. Овде треба додати да је, будући
да су Немци одбили да споразум о размени заробљеника прошире
на целу територију Југославије, Врховни штаб пренео надлежност
за питање размене на Главни штаб за Хрватску. Од децембра 1943.
„неутралну зону“ за преговоре представника Немаца и партизана
је представљала Писаровина надомак Загреба. „Глајзеову акцију“
нису омели ни долазак англоамеричке, нити совјетске мисије, већ
„неуспешан атентат на Хитлера“, због чега су све операције Абвера
биле успорене (а сама организација спојена са РСХА). Без обзира
на све ове компликације`ског покрета) је функционисала све до
јануара 1945.13 Учешћем у овој не баш часној (али корисној са
становишта политичког преживљавања) игри Велебит је препоручио
себе за поузданог и Титу оданог човека без већих „идеолошких“
скрупула, вештог дипломату и преговарача.
Овде и почиње историја његових веза са енглеским и америчким савезницима, коју бриљантно реконструише Милан Терзић
у својој компактној, али веома језгровитој монографији. Велебитове мисије су стављене у чврст оквир међународних околности и
дат је веома опсежан и детаљан приказ догађаја. Већ уводни део
– „Југословенски ратни заплет“ представља једну одмерену и уравнотежену слику дешавања у крвавом вртлогу рата у Југославији, са
изваганим приступом, који тек почиње да се кристализује у домаћој
историографији услед хаотичног померања клатна историјске песрпективе као последице несравњеног сукоба „четника и партизана“.
Даље су сагледане три битне „ратне“ мисије – „Мисија В. Велебита у Египту децембра 1943“, „Велебитов боравак у Италији почетком 1944“, „Мисија В. Велебита у Лондону у мају 1944“ и наставак
„Мисија В. Велебита у Лондону – лето 1944“.