Razgovori

Razgovori Dejan Stojanović
tvrd povez sa omotom, nova
alek vukadinović
momo akpor
nikola milošević
sava rakočević
petar omčikus
ljuba popović
miloš šobajić
žak klod vilar
sol belou
stiv tešić
branko mikašinović
čarls simir
nađa tešić
Dejan Stojanovic`s conversations with Saul Bellow, Charles Simic, Steve Tesic . . .

Knjiga novinskih tekstova i intervjua Dejana Stojanovića nastala je početkom devedesetih. Sklon istraživanju, autor ove knjige, koji je pre svega pesnik po vokaciji, završio je kao i najbolji predstavnici naše književne reči—u inostranstvu.

Izgnanstvo je večna prisutnost naše knjizevnosti, i kao po pravilu njeni predstavnici su naša najbolja pera. Tako su prisilni izgnanici bili Dučic i Rastko Petrović, a dobrovoljni Kiš i Pekić. U tom društvu našao se Dejan Stojanović. Njegovo izgnanstvo je dobrovoljno. Nakon deset godina ispalo je da je dobrovoljno da ne bi bilo prisilno. Posebna simbolika Stojanovićevog izgnanstva jeste u tome da je otadzbinu napustio u godini tri veka seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem.

Poznavajući pre svega svoju kulturu, Stojanović se na kratko zadržao u Beogradu, a prva destinacija je bio san svih nasih predratnih i poratnih umetnika—Pariz. Odatle je ka nasim redakcijama potekla reka intervjua sa nasim najpoznatijim slikarima koji već decenijama žive i stvaraju u tom gradu.

Nakon Pariza Stojanović se skrasio u Čikagu, najvećem srpskom gradu u dijaspori. Odatle su stigli izvanredni intervjui sa nasim, pre svega kulturnim radnicima, koji su svoju slovensku i srpsku osobenost tako uspešno ugradili u američku kulturu. Zato možda i nije čudno što je Stiv Tešić bio jedan od najvećih američkih dramskih pisaca, a Charles Simic je trenutno jedan od vodećih američkih pesnika.

Stojanovićev izgnanički trougao Beograd-Pariz-Čikago doneo nam je ovu knjigu. Stojanovic je pre svega pesnik, ali i izvanredan intervjuer. On poseduje ono što mnogi intervjueri nemaju: apsolutnu obavestenost o delu sagovornika i dar za slušanje. On sagovornika ne muči pitanjima, nego naizgled lakim podpitanjima iz njega izvlači ono najvaznije. U tome je najveća vrednost ove knjige.

-Aleksandar I. Popović

UMETNOST INTERVJUISANJA

Poslednjih desetak godina u Srbiji se ustalio običaj da se intervjui sa stvaraocima koji imaju šta da kažu, posle kratkotrajnog žurnalističkog života iz masovnih medija sele među korice knjiga. Ovakvoj aktuelizaciji u svetu visokotiražne, dijaloške proze, koja korene vuče iz antičke Grčke (sofisti) poesbno je doprinela edicija `Razgovori s piscima` gde je BIGZ publikovao više izvanrednih kolekcija odabranih intervjua sa našim klasicima: Crnjanskim, Andrićem, Kišom, Pekićem, Pavićem . . . A toj, sve brojnijoj, populaciji domaćih `razgovornih publicista` nedavno se priključio pesnik i novinar Dejan Stojanović, sada nastanjen u Americi. Njegova knjiga `Razgovori` donosi četrnaest komunikativnih i, često, provokativnih intervjua, nakon kojih su, umesto epiloga, štampane i tri Stojanovićeve reportaže o odnosu Srba prema `ostatku čovečanstva`. Ovde se radi o prilozima nastalim početkom, za nas kataklizmične poslednje dekade XX veka, od kojih su većina objavljeni u tada prestižnom kragujevačkom magazinu `Pogledi` , kada su u njima svoje mladalačke radove štampali neki od vodećih stvaralaca nove generacije (Gojko Božović, Biljana Srbljanović, Ivan Medenica, Djordje Milosavljević, a tiraž premašivao 200 hiljada prodatih primeraka. Osim toga, ovi intervjui slede i liniju Stojanovićevog emigrantskog putešestvija koja, od zavičajne Metohije, vodi preko Beograda (gde su nastali razgovori sa Momom Kaporom, Alekom Vukadinovićem, Nikolom Milosevićem i Savom Rakočevićem) i Pariza (Omčikus, Ljuba Popović, Šobajić, Ž. K. Vilar), do Čikaga (Charles Simic, Saul Bellow, Stiv i Nadja Tešić, Branko Mikašinović).

Stvarnost ove zanimljive knjige opredeljena je dakle, dramatičnim posmatranjima na svetskom planu: rušenjem berlinskog zida, demontiranjem komunizma i krvavim komadanjem Titove Jugoslavije. Zato je logično što su se Stojanovićevi sabesednici manje bavili svojim poetičkim nacelima, a više, kao intelektualci odgovorni pred budućnošću, analizirali stranputice kojima se zaputila civilizacija. Čak i onda kada je novinar nastojao da ih navede da razotkriju pojedine nivoe svojih autorskih strategija, intervjuisani su se držali prividno sigurnijeg a, u stvari, neuporedivo `klizavijeg` terena društvene zbilje, opasno ruinirane mnoštvom suprotstavljenih energija. Tako su, neretko, nastajale situacije u kojima su ovi, nesumnjivo umni, ljudi demonstrirali zadivljujucu dozu naivnosti u poznavanju ključnih principa vezanih za planetrani transfer uticaja, insistirajući na uverenju da će razborita moć razuma, uvek i svuda, biti kadra da porazi ogoljenu destruktivnost sile. Znamo, brojna zbivanja širom zemljine kugle, naročito u Srbiji, nažalost, užasno su ih demantovala, ali je ovim `Razgovorima`, bar, i to bi mogao biti njihov važan kvalitet, demistifikovan potroseni romantičarski status intelektualca modernog doba kao beskompromisnog Prometeja ili, makar, poželjnog Don Kihota. Štaviše, ovde je on sam sebe sveo na marginalizovanog popisivača što ugled stiče argatujući u najbezazlenijim kartotekama političke moći.

Navedeno, naravno, ne znači da su Razgovori kolekcija promašenih procena. Upravo suprotno, reč je o naslovu u kome ce svaki čitalac moći da stavi na probu mnoštvo ličnih stavova bude li spreman da se liši svog, standardno pasivnog položaja. Pri tom, snažnu podršku će mu pružiti baš pozicija Dejana Stojanovića, jer je on u intervjue ulazio bez kompleksa, sa savršeno jasnom namerom i vizijom konačnog cilja. Uzrok takvog njegovog pristupa je, očito, danas tako retka, gotovo dečačka, posvećenost obavljanju žurnalističkog zadatka, što je za posledicu imalo jedno, nesporno, intelektualističko, ali i prijateljsko raspričavanje veoma ozbiljnih tema. Mozda tajna lakoće i skladnosti ovih intervjua leži u Stojanovićevoj konstataciji da je `svojim sagovornicima prilazio manje kao profesionalni novinar, a više kao umetnik koji želi da neke svoje uvide produbi u razmeni mišljenja sa istaknutim stvaraocima za koje veruje da bolje od većine razumeju svet`. Posebno dragoceno je to što je on svoju intervjuersku strast i dar za improvizaciju i domišljanje posredovao i na autoritete s kojima je razgovarao, i uz čija se akademska zvanja prakticno podrazumeva teorijska akribija, pa i hermetičnost, zbog čega je ova knjiga očišćena od teško prohodnih mesta i visokoučenosti koje bi mogle da opterete percepciju `prosečne publike`. Autorova usredsređenost i podrobna obaveštenost o svim momentima od vitalnog značaja za dramaturgiju razgovora, koji su ga oslobodili iluzije da se gomilom podataka, razmeće pred svojim sagovornicima ili, ne daj Bože, pokuša da im `ukrade dušu`, najbolje dolazi do izražaja kada se Stojanović, na najmanju digresiju ili asocijaciju u razmeni misljenja, transformise iz diskretnog slušaoca u minucioznog ispitivača koji ume da nametne svoj ritam razgovora. Na taj način stiče se važan osećaj da tekst `Razgovora`, uprkos svojoj, nuzno, izlomljenoj strukturi, nema grubljih oscilacija, nego da sledi nit prirodnosti.

Mada su u `Razgovorima` objavljeni intervjui sa takvim imenima kao što su nobelovac Saul Bellow ili matematičar-pesnik Žak Klod Vilar, do kojih su ovdašnji novinari retko uspevali da stignu, kao najinteresantnije Stojanovićeve `mušterije` su se nametnuli scenarista Stiv (Stojan) Tešic i pesnik Charles (Dusan) Simić. Naime, to su Era i Šumadinac koji su, u najboljem maniru prekookeanskih `sapunica`, materijalizovali svoj `američki san` kroz `Oskara` (Tešic) i `Pulicera` (Simić), čitavo vreme u svom radu, ponekad i nehotično, istrajavajući na prozimanju tradicije usvojene u rodnom kraju sa prizemnim standardima `o`kay` kulture nove domovine.

Konačno, bilo bi neoprostivo zanemariti činjenicu da kompletnom zadovoljstvu pri čitanju ove knjige doprinsi i njen vrhunski i rastresit prelom teksta, za što zasluge pripadaju art-direktoru `Književne reči`, Radu Tovladijcu i stripocrtaču Zoranu Tuciću koji je uradio portrete svih četrnaest intervjuisanih stvaralaca, i samog Dejana Stojanovića.