Opadanje

Opadanje Aleksandar Vulin
Izdavač: IGAM
Broj strana: 288
Pismo: Ćirilica
kao nova
Opis
…Na čelu vojske tek izašle iz poraza, major Srđan Malešević, poslednji od Maleševića, u novi rat je zagazio… Lažne su pasoše nosili, na brzu ruku tuđa imena i tuđe priče učeći, što su ispod fotografija njihovih na putnim ispravama stajale. U putovanju, jedni uz druge zbijeni, istim poslom vođeni, izgledali su kao ljudi koji se poznaju oduvek, i jedni drugima životom veruju. …Slavili su krsne slave Srbi u doba i nedoba, pa su tako među razrušenim kućama Kinšase, zaklali, i prolećne jaganjce na ražnjevima ispekli. Tri puta se ljubeći, legionari su jedni drugima slavu čestitali, jer u tuđoj zemlji svi su domaćini bili. Odnekud su, veliku kao cev minobacačku, sveću debelu doneli, i upalili je krsteći se, dok su je na prazan municijski sanduk postavljali… Prolivajući piće po suvoj i ispucaloj zemlji Afrike, na pretke su svoje mislili, žrtvu beskrvnu im prinosili, i sećali se. Pesme iz otaxbine su pevali, želje da slavu iduću kući dočekaju, izgovarali su glasno, njihovom ispunjenju najdajući se, očima i osmesima pričali su i sanjali legionari, plaćenici, boljih vremena i lepših slava se spominjući, zahvalni što su Đurđevdan i ovako proslaviti mogli…


U ovom romanu Vulin nastoji da poetizovanjem teksta napravi otklon od surove ljudske svakodnevice, obeležene nepravdom, zlom i propašću, da izazove katarzično dejstvo kod čitaoca, slično onom koje doživljava glavni junak, major bele legije Srđan Malešević, kada u vihoru ratnih stradanja, daleko od svog ognjišta, u prašumama Zaira, pokušava da dobročinstvom (zbog njega na kraju i strada), zasluži, uprkos mnogobrojnim grehovima, iskupljenje i oproštaj. A zatraženo će na kraju, utapajući se u legendu, i dobiti, jer, reći će Vulin kroz pripovedačke komentare pri kraju dela, nema greha, samo pokajanja ima, nema života samo sećanja ima, nema smrti, samo zaborava ima; i nešto kasnije dodati, pravdajući svoga junaka, time ga čineći besmrtnim, da nepravda i zlo na jednom kraju sveta počinjeno, na bilo kom drugom kraju ispravljeni mogu biti. Na ovaj način, izrazito pesimistična vizija sveta, dosledno sprovođena kroz sekvence romana, na kraju, na gotovo eksplicitan, ali umetnički time ništa manje uspešan način, opada, ustupajući mesto nijansama optimizma, svedočeći da i književno-umetničko stvaralaštvo može povratiti svoju društvenu funkciju samo ukoliko na jasan i nedvosmislen način napravi otklon od postmodernog uživanja u besmislenoj igri sa prazninom, i bez straha posvedoči da je njegova jedina težnja, nezavisno od ideoloških pretpostavki, ono često neuhvatljivo i neodredivo...

Aleksandar Dunđerin