Neka mi ime bude Gantenbajn

Godina izdanja: 1988
ISBN: 978-86-01223-X
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Tvrd povez sa omotom, 272 strane, odlično očuvana knjiga, izdavač Svetlost Sarajevo 1988. godine
Max Frisch (15.5., 1911 – 4.4. 1991) bio je švicarski arhitekt, dramatičar i romanopisac, koji se smatra jednim od najvećih pisaca njemačke književnosti nakon drugog svjetskog rata. U svojim djelima Frisch se posebno pozabavio pitanjima vezanim uz probleme identiteta, individualnosti, odgovornosti, morala i političkog svrstavanja .[1] Njegovo korištenje ironije je specifično za njegove poratne publikacije. Frisch je bio član Gruppe Olten.

Svoja prva dela Friš je napisao još kao gimnazijalac. Imajući potpuni slobodu od strane roditelja pri odabiru fakulteta, Friš je 1930. upisao studije germanistike na univerzitetu u Cirihu. Međutim, ubrzo je uvideo da mu studije neće pomoći u nameri da stekne spisateljski zanat kakav je očekivao. Kao izborni predmet imao je forenzičku psihologiju što mu je omogućilo da se pozabavi dublje pitanjima čovečije ekgzistencije.

Počeo je da radi za jedne ciriške novine gde je pisao eseje na temu „Šta sam ja?“ što je predstavljalo početak njegovog slobodnog delovanja kao pisca i glavna problematika gotovo svih njegovih budućih dela. Pored rada u novinama, držao je i kurseve na univerzitetu. Njegov rad je bio apolitičan i koncentrisan na autobiografska samoistraživanja i obrađivanje privatnih doživljaja, kao što je npr. rastanak sa 18-godišnjom glumicom Elzom Šebestom u koju je bio zaljubljen. Malo ovih tekstova je ušlo u njegov književni opus. Još tokom njihovog nastanka, Friš je imao utisak da ga zadiranje u sopstvenu dušu toliko opčinilo pa je zbog toga odlučio da skrene misli od toga fizičkim radom.

Od februara do oktobra 1933. godine ispunila mu se dugogodišnja želja da putuje kao reporter. Stanice su mu bile Prag, Budimpešta, Beograd, Sarajevo, Dubrovnik, Zagreb, Istanbul, Atina i Rim. Dožiljaje sa tih putovanja iskoristio je za svoj prvi roman Jirg Rajnhart. Letnje sudbinsko putovanje (Jürg Reinhart. Eine sommerliche Schicksalsfahrt). Glavni junak Jirg Rajnhart je ujedno i Frišov alter ego koji pokušava da tokom putovanja po Balkanu nađe svoje mesto u društvu.

1937. objavio je svoj drugi roman „Odgovor iz tišine“ (Antwort aus der Stille) u kom obrađuje temu „muškog delovanja“ što se zapravo odnosilo na građanski načina života. Nakon toga odustaje od spisateljskog poziva i počinje da studira arhitekturu 1936. godine. Tokom Drugog svetskog rata počinje ponovo da piše kada je obavljao posao mitraljesca u švajcarskoj vojsci. Friš je rado posećivao pozorište u Cirihu koje je u doba nacizma prihvatalo nemačke izbeglice i nudilo kvalitetan program. 1951. izašla je njegova drama „Grof Ederland“ (Graf Öderland), o jednom državnom tužiocu, kome je dosadio građanski život i koji je krenuo u potragu za apsolutnom slobodom pri čemu ubija sekirom svakog ko mu stane na put. Ederland završava kao vođa jednog revolucionarlnog oslobodilačkog pokreta i ta pozicija mu donosi moć i odgovornost koje mu istovremeno donose stege kakve je imao i na početku dela. Drama je doživela neuspeh kod publike i kritike, okarakterisana je kao višestruka ideologija i osuđena kao nihilistička.

Iste godine odlazi u SAD i Meksiko. Tada piše dramu „Don Žuan ili ljubav prema geometriji“ (Don Juan oder Die Liebe zur Geometrie). Govori o sukobu između bračnih obaveza i interesa: Glavni junak je savremeni Don Žuan, koga interesuju studije geometrije i gluma dok žene zauzimaju samo epizodnu ulogu u njegovom životu. Kada njegovo bezosećajno ponašanje dovede do brojnih smrti, zaljubljuje se u nekadašnju prostitutku.

1954. pojavljuje se njegov roman „Štiler“ (Stiller), roman o otuđenju ličnosti. Glavni lik Anatol Ludvih Štiler najpre tvrdi tokom krivičnog postupka protiv njega da je neko drugi a zatim je primoran da obelodani svoj pravi identitet švajcarskog vajara. Roman, u kom se prepliću elementi kriminalističkog romana i autentičnan stil nalik dnevniku, doživeo je komercijalni uspeh što Frišu donosi razna priznanja kao piscu. Teza o nespojivosti umetnosti i porodice nazire se u delu i tada se Friš odvaja od svoje porodice i iznajmljuje u manjem mestu mali stan. 1955. odlučuje da radi isključivo kao slobodan pisac.

Krajem 1955. počinje sa radom na romanu „Homo Faber“ (Homo faber) u kom je, kao i u Štileru, problem krivice sagledan u okviru poodvojene ličnosti što je zapravo samo manifestacija osećaja krivice i nečiste savesti čiji realan uzrok nije otkriven. Glavni junak je inženjer koji propada zbog čisto tehničko-racionalnih pogleda na svet.

U julu 1958. Friš se upoznaje sa austrijskom spisateljicom Ingeborg Bahman. Iako je ona odbila njegovu bračnu ponudu, on je bio sve do 1968. njen verni pratilac i saputnik. Veza između njih bila je intenzivna ali problematična za obe strane: Friš nije tajio svoje seksualne „izlete“ i izražavao ljubomoru kada bi njegova partnerka zahtevala ista prava. Njegov roman „Neka mi ime bude Gantenbajn“ (Mein Name sei Gantenbein ) važi kao direktna reakcija na tu vezu koja se neposredno pre izdavanja završila. Roman govori o kraju jednog braka i kompleksnom stilu „šta bi bilo, kad bi bilo“.

Krajem 1968. venčao se sa 28 godina mlađom studentkinjom nemačkog i francuskog jezika Marijanom Elers. Međutim, došlo je do razvoda 1979. kada se obelodanila njegova afera sa 32 godine mlađom Amerikankom tokom jednog seminara u SAD. Starost i prolaznost su sa godinama postajali centar Frišovih dela. Umro je pred svoj 80. rođendan. Dnevnik kao litararna forma - Dnevnik važi kao tipična forma za Friša. Pri tome se ne misli na privatan dnevnik, koji bi zadovoljio voajerisanje čitalaštva već literarno obrađeno opisivanje podsvesti u stilu Džejmsa Džojsa i Alfreda Deblina.