Narodne igre IV

Narodne igre IV Ljubica i Danica Janković
Prosveta 1948g
mek povez
340 strana
dobro očuvano

ЉУБИЦА И ДАНИЦА ЈАНКОВИЋ
СРПСКО БЛАГО
Своју љубав према игри, као једином животном циљу, оне ће искористити на најбољи могући начин: прикупиће и научно обрадити културно наслеђе једне од наших најлепших грана народне уметности
Ретки су примери у историји науке и културе, како код нас тако и у свету, да се две рођене сестре потпуно посвете истој научној области и да у њој достигну врхунац. Сестре Љубица и Даница Јанковић су наш пример. Поред тога што су биле прве жене које су се у Србији бавиле етномузикологијом, историја науке им признаје да су оне и зачетнице нове научне дисциплине – етнокореологије.
Сестре Јанковић потичу из породице која је српској науци и култури дала неколико значајних имена. Са мајчине стране то су митрополит Михаило (Јовановић), писац Атанасије Стојковић, историчар Димитрије Јовановић, као и сама мајка Драга, која се бавила књижевним радом. Отац Станислав био је поштански службеник, а Љубичин и Даничин брат од стрица био је песник Данило Јанковић. Несумњиво највећи утицај да се Љубица и Даница посвете научном раду имали су рођени ујаци, знаменити Тихомир и Владимир Ђорђевић, први врсни етнолог, а други композитор и музички писац.
КРОЗ ЖИВОТ: Старија Љубица рођена је 26. јуна/8. јула 1894. године у Алексинцу, а четири године млађа Даница (рођена 7/19. маја 1898) у Лешници, у Подрињу. Имале су и сестру Милицу, али о њој нема ближих података. Нема тачних података ни када се породица поштанског службеника Станислава Јанковића преселила у Београд, али из Рукописне заоставштине сестара Јанковић, која се чува у Народној библиотеци Србије, сазнајемо да су обе завршиле гимназију у престоници.
Љубица је студирала на Филозофском факултету Југословенску и упоредну књижевност, српски језик, српску историју и грчки језик (стари и нови). Дипломирала је 1920, и исте године у новембру била постављена за суплента Четврте мушке гимназије. Наредне, 1921. године, Љубица ће прећи у Другу женску гимназију, положити професорски испит (1922) и као предавач остати све до 1939. Двогодишњи прекид у настави (1922–1923) имаће због додатног студирања у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској.
И Даница је студирала на Филозофском факултету у Београду, али на групи предмета: Југословенска и упоредна књижевност са теоријом, српска историја, француски и енглески језик. По дипломирању (1922), Даница ће две наредне године провести на студијама књижевности у Енглеској (Оксфорд), а по повратку у земљу прво ће радити као суплент гимназије у Тетову (1925–1926), затим као професор у Женској учитељској школи у Београду, а од 1931. године у Универзитетској библиотеци. Пензионисана је 1951.
Уз наведено гимназијско и универзитетско знање, на инсистирање ујака Тихомира и Владимира сестре су стекле и додатно образовање; Љубица је учила виолину и клавир, а Даница виолину, чело и клавир, док су обе училе народне игре. Нажалост, обе сестре су се рано разболеле (Љубица од Базедове болести, а Даница од дијабетеса), па ће своју љубав према игри, као једином животном циљу, искористити на најбољи могући начин: уз правилну оријентацију, испочетка надгледану од искусних ујака, прикупиће и научно обрадити културно наслеђе једне од наших најлепших грана народне уметности, постати врхунски етномузиколози и оснивачи нове научне дисциплине – етнокореологије.
НАРОДНЕ ИГРЕ: Почетак научног бављења етномузикологијом сестара Јанковић везујемо за 1934. годину, када су објавиле своје прво заједничко дело Народне игре И и промовисале оригинални систем описивања игара који служи учењу. Из нових описа види се однос корака према мелодији, затим настајање, ток и завршетак корака и покрета, њихова трансформација у друге кораке и покрете, њихово трајање и паузе. Опис даје и положај и путање играча, као и њихов однос у свим формацијама и трансформацијама. Систем бележења и описивања игара сестара Јанковић оцењен је у стручној јавности као најпрецизнији и да представља „модел јасноће“ (Journal of the International Folk Music Council, vol. III, London 1951, strana 124).

После објављивања прве књиге, сестре Јанковић су наставиле систематско истраживање, сакупљање, проучавање и описивање народних игара, мелодија и песама. Одлазиле су редовно на терен (о свом трошку) и од најбољих играча, свирача и певача училе и бележиле игру, мелодије и песме. И овде су увеле свој систем рада:
„1) сваку игру прво лично доживети, тј. научити је, па је онда забележити и описивати;
2) у сваком крају испитати прво какав је однос између играња и музичке пратње, па бележити истовремено све компоненте игре;
3) игре проучити у вези са народним животом и културном позадином;
4) сваку забележену игру, мелодију и песму проверити“ (Рукописна заоставштина сестара Јанковић). Резултат таквог рада било је објављивање Народних игара II 1937. године и Народних игара III две године касније. Одмах затим, управа Етнографског музеја у Београду позвала је Љубицу да оснује Одсек народних игара и да води Одељење за музички фолклор, за које је већ пет година сестра Даница, као спољни сарадник, прикупљала и бележила народне мелодије. Љубица је понуду прихватила и на том послу остала наредних 11 година.
Године 1947. Даница је постављена за хонорарног научног сарадника Етнографског института Српске академије наука, док ће Љубица 1963. године бити изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности.
Паралелно са музејским радом Љубица је са Даницом наставила са обилажењем терена, сређивањем грађе и објављивањем наредних томова Народних игара. Народне игре ИВ објавиле су 1948. године, пети том 1949, шести том 1951, седми 1952. и осми 1964. године. Укупно су, у овој драгоценој збирци народног стваралаштва обухватиле више од 900 игара.

Поред обимног рада на Народним играма, свакако њиховом животном делу, сестре Јанковић су објавиле и низ научних радова из своје области, док се Даница успешно бавила и преводилачким радом (превела неколико дела знаменитих енглеских и француских писаца). Сестре Јанковић су биле и чланови више страних и међународних стручних организација. Љубица и Даница су биле дописни чланови Међународног архива за игру у Паризу (пре Другог светског рата), касније Међународног саветодавног одбора за народну музику у Лондону и Националног комитета за народну уметност Сједињених Америчких Држава, док је Даница била и члан Енглеског друштва за народне игре.
УВЕК ЗАЈЕДНО: Цео живот провеле су заједно у породичном дому у Београду, у некадашњој Подрињској улици број 2. Обе су дуго боловале и једна другој помагале (Даница је пуних тридесет година живот одржавала ињекцијама). Даница је умрла у суботу 18. априла 1960, три године касније мајка Драга, а Љубица у петак 3. маја 1974. године. Почивају у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Аутор: Зорица Јанковић, историчар и кустос Историјског музеја Србије

Извор: Време

Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine.