Kuca listova

Mark Z. Danijelevski - Kuca listova
malo veci format, odlicno ocuvana
2005; Broširani povez; latinica; 21 cm; 664 str.; 86-447-0287-4;

“Kuća listova” predstavlja zaokret u savremenoj svetskoj književnosti svojim širokim obimom, erudicijom, formalnom inventivnošću i pripovedačkom veštinom, čime otvara novi prostor za roman kao umetničku formu u XXI veku.
Srž ovog romana čini neobična priča o porodici koja se useljava u kuću za koju se, nakon preciznih merenja, ispostavlja da je iznutra veća nego spolja. Naime, u kući se nalazi misteriozni špajz koji pulsira, i u koji porodica kreće u ekspediciju kako bi ispitala granice svog doma, svog straha i svoje percepcije.
..............................
Roman „Kuća listova” je konstantni odraz psihološke dimenzije svakoga ko uđe u nju, ko je istražuje, ko je čita

Poslednjih nekoliko meseci knjiga koja izaziva veliku pažnju i koja je predmet mnogih diskusija jeste, bez sumnje, „Kuća listova” koju je, u prevodu Aleksandra Stefanovića, objavio „Plato”. Reč je o obimnom romanu sa tri pripovedne celine u kojima se čitalac nalazi na velikoj muci: bira način na koji će ih čitati, ali i nalazi tragalačko uzbuđenje zbog otkrivanja kolopleta značenja što ih nude mnoštvo međusobno isprepletanih žanrova, tipografska rešenja, neobični dizajn i kompozicija samih stranica.
Pisac romana je Mark Z. Danijelevski, Amerikanac poljskog porekla, zanimljiva ličnost i prijatna osoba koji nam je u telefonskom razgovoru za „Politiku” razotkrio tajne svoje knjige i svojih pogleda na svet i književnost.

Šta je to, u stvari, kuća listova?

– To je najkomplikovanije pitanje u vezi sa ovom knjigom i moram da ustuknem jer ne mogu da Vam dam pravi odgovor. Ali, mogu da kažem da je knjiga sastavljena na takav način da dozvoljava da čitalac svoje strahove projektuje u njoj. Kada mi neko kaže kako je knjiga zastrašujuća ili kako pokreće, to mi govori kakve strahove ta osoba ima i kakvi su njeni emocionalni nemiri. U osnovi, „Kuća listova” je mesto gde čitalac učestvuje u priči i mesto gde može da se suočava sa sopstvenim demonima. I to je apsolutno osnovna ideja knjige. Da se razumemo, ovo nije tipična horor priča u kojoj vas zastrašuju čudovišta i slične stvari. „Kuća...” je konstantni odraz psihološke dimenzije svakoga ko uđe u nju, ko je istražuje, ko je čita.

Ali, čitava atmosfera podseća na filmske spektakle. Da li je ovo ipak pokušaj stvaranja književno-filmskog horora?

– Postoji filmski aspekt u knjizi, čak i ako je to film koji opisuje slepi čovek. U „Kući listova” postoji akcioni sled radnje, kao onaj kada su ljudi rastavljeni, kada kreću u potragu a kuća se pomera. To jeste vrlo opasno i zastrašujuće, i zaista liči na spektakl, bez obzira na to što u svim tim pomeranjima prostora i putovanjima, u tom apsolutnom mraku, ima mnogo ironije. Ovo može biti i hipermoderan film o junaku kao što je DŽoni Truant koji luta ulicama, ulazi u radnje za tetoviranje i predstavlja nam noćni, klupski život Los Anđelesa.

Postojala su poređenja ove knjige sa filmom „Veštice iz Istvika”...

– Svakako da ima elemenata u ovom filmu koji se mogu pronaći u „Kući listova”, najpre ta ushićenost pred nepoznatim o čemu je i reč u „Vešticama iz Istvika”. Ali moja knjiga je toliko nezavisna, na njoj sam radio deset godina. To što su se pojavili u isto vreme, knjiga i taj film, samo je koincidencija ali je zanimljivo, jer ja sam stvarno voleo taj film i odlučio sam da ga pogledam pošto sam čuo da je reč o horor priči.

Čovek nije baš siguran kako treba da čita ove Vaše neobično i istumbano pisane stranice. Hoćete li da ih ohrabrite?

– Hoću! Pre svega, to je knjiga koja može biti čitana vrlo lako. U pitanju je samo nivo vaše lične radoznalosti. Znam učenike srednjih škola koji su ovu knjigu od 700 strana pročitali za vikend. Tekst teče, i dozvoljava vam da čitate ono za šta ste zainteresovani. Ako vas interesuje avanturistička priča oko kuće koja se širi i postaje iznutra veća nego spolja, vi možete samo to da čitate. Ali, ako ste znatiželjni u vezi sa naučnim teorijama i sličnim, onda možete da čitate samo fusnote ili ono što je u sferi vašeg interesovanja. Ne postoji neko posebno pravilo, jednostavno to čitate vođeni sopstvenim ukusom i onda shvatate kako se sve to dešava vrlo ubrzano, i vrlo lako. Tipografija vam pomaže da se krećete brže kroz knjigu. Razlog za postavljanje takve neobične tipografije nije samo u ubrzavanju čitanja nego u vizuelnom, time se postiže filmska tehnika i gotovo filmska slika. To sam naučio od svog oca koji je bio filmski režiser. U nekim poglavljima tekst je zgusnut, zbog fusnota šetate gore-dole čime se usporavaju čitanje i sama radnja. Potom dolazi naredno poglavlje, kao spas. Na njegovoj stranici imate svega nekoliko reči, i onda stotine stranica iščitavate za jedan minut.

Da li su Vas neke knjige ili filmovi inspirisali za ovakvo delo?

– Kako da ne. Što se tiče filma, za mene su važni bili Orson Vels, Kjubrik, Dejvid Lin, Čaplin, DŽon Ford. A od pisaca su, bez sumnje, na mene najviše uticali Dante, Milton, Šekspir, Tomas Pinčon, savremeni pesnici poput DŽejmsa Merla, Darijana Mora, Elizabet Bišop, DŽon Ešberija.

Koji je osnovni koncept Vašeg sajta „Kuća listova”?

– Sajt je mesto na kojem se ljudi okupljaju i razgovaraju i raspravljaju o knjizi. Ja nisam mnogo povezan s time, samo povremeno pogledam i pregledam da li je taj kompjuterski program dobro postavio pitanja i zadatke. To je mesto za diskusiju, i ono je vrlo značajno za mene jer po njemu vidim koliko ljudi čitaju ovu knjigu. „Kuća listova” je postala deo lektire na univerzitetima, studenti pišu sastave, razmenjuju informacije koje su im potrebne za njihove projekte.
Baš je lepo ali, rekla bih, i pomalo neobično napraviti klub ljubitelja jedne knjige?
– Pa, ja sad već ozbiljno razmišljam o tome da napravim forum čitalaca za „Kuću listova” na srpskom jeziku!
Nataša Anđelković
............................................................
Mark Danijelevski je rođen u Njujorku, 1966. godine. Otac mu je poznati avangardni režiser, Ted Danijelevski, a sestra Ana Danijeleveski, poznata pevačica. Zbog očevog posla, porodica se stalno selila, tako da je Mark do svoje desete godine živeo u 6 različitih zemalja: Gana, Indija, Španija, Švajcarska, Engleska i Sjedinjene Američke Države.

Mark i njegova sestra srednju školu su završili u Provo, Juti. Danijelevski je rekao da mu je život u Juti, kao i iskustva iz drugih zemalja, pomogli da stekne poštovanje prema kreativnosti u svim njegovim oblicima. Detinjstvo i mladost Marka nisu mnogo poznati javnosti. Kritičari pokušavaju da njegovu boigrafiju otkriju kroz likove iz njegovih romana (lik Džonija Traunta u romanu Kuća lostova). Godine 1985. Danijelevski je proveo neko vreme u Francuskoj, u poseti bratu. Tamo je pronašao pisaću mašinu po kojoj pamti prve čari pisanja. Tokom ovog perioda napisao je neobjavljenu priču Gde tigrovi plešu.

Godine 1988, diplomirao je englesku književnost na Jejlu, gde su mu predavači bili Džon Holander i Stjuart Moltrop. Bio je inspirisan i Haroldom Blumom. 1989. Danijelevski se preselio u Kaliforniju na čijem je univerzitetu, Berkli, upisao ubrzani kurs Latinskog. On je u isto vreme završavao i postdiplomske studije na univerzitetu za film i televiziju, u Los Anđelesu. Tokom ovog perioda je uključen u filmu Derida, dokumentarac zasnovan na karijeri i filozofiji Alžirskog književnog kritičaara i filozofa Žaka Derida.

Danielevski je bio pomoćnik urednika, tonac i kamerman za film, i može se videti kako podešava opremu u jednom trenutku u filmu. 1993. godine umire mu otac, a to je ujedno i godina kada je došao na ideju da napiše knjigu Kuća listova.

Danijelevski je strastveni ljubitelj mačaka. Mačke će se spominjati u svakom njegovom delu, na bezbroj načina će ih spominjati, a postaju i glavna tema u njegovom serijalu Poznato.

Dela
Romani
Kuća listova (2000)
Samo revolucije (2006)
Poznato, Tom 1: Kišni majski dan (2015)
Poznato, Tom 2: U šumi (2015)[2]
Poznato, Tom 3: Orlovi nokti i bol (2016)
Poznato, Tom 4: Had (2017)
Poznato, Tom 5: Sekvoja (2017)
Novele
The Fifty Year Sword (2005)
The Whalestoe Letters (2000)