Gozba Trimalhionova

Gozba Trimalhionova Petronije Arbiter
Reč i misao, 1969.
Broširan povez, 55 str
Odlično očuvano
Valja shvatiti da drevna književnost nisu samo drame ili epovi. Satirikon je punokrvni roman, i ima sve što se od romana i očekuje. Dešava se u rimskoj Italiji I veka nove ere. To je vreme kada kriminal cveta, a moral i ne baš. Ništa čudno s obzirom na to da na prestolu sedi Neron.

Zašto treba pročitati jedan roman napisan u Rimu? Zato što je prokleto urnebesan! Ali, krenimo redom. Na početku romana uskačemo pravo u središte dogodovština glavnih junaka, a oni su Enkolpije, bistri i ironični odbegli gladijator, Askilt, njegov drug sličnog smutljivog karaktera i Giton – mali rob. Njih trojica skitaju Italijom upadajući u razne nevolje. Jer, oni su sitni (ili ne tako sitni) kriminalci u potrazi za lakom zaradom. Sve bi bilo kudikamo jednostavnije da nisu i ljubavni trougao, i to je zapravo pokretač svih epizoda. Kažemo epizoda, jer je roman na njima sazdan, ali ne po principu sitkoma – epizode se nadovezuju jedna na drugu.

Najveća i najpoznatija epizoda romana je tzv. Trimalhionova gozba. Društvance odlazi na večeru kod dotičnog Trimalhiona. On je bivši rob čiji je gazda umro i ostavio svoje čitavo bogastvo. Naslućujete na šta može da liči gozba kod novopečenog, sasvim sirovog i neotesanog milionera. Živopisna galerija preterivanja svake vrste i nesnalažljivosti u novom okruženju izazvaće pre lavinu smeha nego transfer blama kod čitaoca.

Valjalo je možda i ranije pomenuti – Satirikon je čuven po slobodnijim scenama koje prelaze bezmalo u tvrdu pornografiju. One, međutim, nisu svrha same sebi; stil kojim su napisane u skladu je sa ostatkom romana i naglašava komediju i farsu.

Bilo bi pogrešno smatrati Satirikon za crnu krimi-komediju. Romanom provejava istančana intelektualna ironija i prikazivanje ogoljene ljudske prirode, banalne do granica apsurda. Zbog toga je delo razumljivo svakome, ma i da nema pojma o Rimu ili antici uopšte. Očito je da je pisac do tančina planirao šta će napisati kada uočimo britke misli na razne teme: književna produkcija, ljudska glupost, neminovno starenje jedne civilizacije… Veliki T. S. Eliot je to sve uočio i kao moto za svoju Pustu Zemlju uzeo upravo jedan delić iz Satirikona.
A ko je, ustvari, pisac Satirikona? O Petroniju Arbitru se zna jako malo. Zna se da je bio ugledna ličnost na dvoru cara Nerona. Ono malo oskudnih informacija opisuje ga kao pravcijatog plejboja – parti životinju koja pravi najbolje žurke i koja je vrhovni autoritet u stvarima ukusa i gospodstva. A kada je poslovično paranoični Neron saznao da mu se radi o glavi, u jednom mahu je sasekao čitavu književnu elitu svog vremena. Petronije je bio osuđen na samoubistvo. To je učinio na svojoj poslednjoj gozbi: presekao je vene među svojim prijateljima.